Нова искра

Страна 172. НОВА ИСКРА Број 10.

Иавор Буне у Херцеловини (гш фотографији).

ријин комад. Али што је онако мадо дошла на Јакшићеву Сеобу Србаља, то никако не могу да разумем. Бар је Јакгаић песник који ужива пуне симпатије њене. Од свију писаца чије смо комаде раније предложили, публика, вап сваке сумње, њега највише воли. То је једини наш драмски песник коме је публика из поштовања подигла спомепик. И, ва.љда зато, она редовно сваки дан и изађе на Калимегдан да његов споменик гледа, и, задовољна и блажена од тога, она се толико заборави да задоцни доћи у Позориште да гледа његова дела. А његова су дела, то ћете чути да та иста публика у пролазу поред његова споменика са убеђењем каже : сиоменик јачи од туча, итд. И сад, кад публика не дође да види ни комаде свега најдражег песника, чак ни онда кад се ови, први пут од како постоји Позориште, у њему дају, онда зацело узрок овој појави не лежи само у томе што публика не воли наше писце, него што не воли овакве њихове комаде, не воли трагедију и историску драму српску. Иније само српска драма коју публика не воли. Она пе воли ни стране комаде те врсте. Још, кад се дају Шекспирове драме, публика, од некуд и не зна се зашто, и дође каткад, али нека се, што у осталом ретко бива, да Федра, Клавиго, Фијескова завера, Кмим/ја Галоти или која друга класична драма из репертоара којим наше Позоршпте располаже, да видите како нико неће доћи на нредставу. То је одавпа опажено, то су и саме управе јавно нризнавале и нама није потребно да то нарочито примерима поткрепљујемо. Публика, дакле, неће да дође на такве комаде ни кад су ови класични, од неоспорне вредности и признати од целога света. И то је та публика која је толико интелигентна да не може да прими национални репертоар. И,

даље, није ни класична драма једина коју она не воли Та иста нублика која има тако модеран укус да пе може да гледа ону застарелу и преживелу драмску врсту којој класична драма припада, не гледа (сетимо се како је зимус Дору гледала) ни модерну драму. Та иста публика, и то опет не кажем ја него су и то саме управе признавале, не долази ни на драме Сардуове ове врсте, ни Ожијерове, Димине, нити кога било другог модерног писца од вредности, па ма како да су драме пуне драмских ситуација и осталога што је потребно да се бага у позоригату гледају. Јер нагаа публика, која је, од оног времепа кад су натни старији писци нисали драме па до данас, успела као гато су управе тврдиле да добије, „новије погледе па садагањост и прогалост и да стече свестраније знање и образовање", догала је до тога да не воли ни један озбшван комад и да је не занима ни једна драма од вредности. Ја не знам и не могу да кажем, а ко се осећа способан нека каже, коначну и исцрпну реч о нагаој публици, али држим да нам и ово гато смо до сад навели, даје права да сигурно закључимо како њен укус није развијен. И не само ови, него и други знаци казују то исто. Посматрајте само на каквим се местима једног гааљивог комада публика смеје, па ћете видети да ли је досадашњи нага закључак нетачан. А посматрајте јога које је личности у једном озбиљном комаду највигае занимају па ћете видети да су њене симпатије најпре на страни комичних личности, на страни подсмевача и обегаењака у комаду и да су јој буфонске улоге милије од „карактерних." То су међутим, симпатије човека који јотп није успео да воли оно гато је озбиљпо, отмено, племенито.