Нова искра

Врој 12.

НОВА ИСКРА

Страна 201.

цвијет никао у њему. И гледајући у лице цвијетка, сјећало се свога цвата од прошле године. Сјећало се, да су његову цвату долијетали разнобојпи лептирови, челе, осови и остале бубе. Сјећало се, да је то његову цвату ласкало, годило. Трње је свјесно било, да је и јесењи плод му потекао од љубакања његова цвата с лептировима, с бубама. И почело се сашушкивати, како је вријеме, и како би требало наћи и за ову љубичицу каквог инсекта. Трње није могло, у вријеме оно, своме цвату заповиједати, није га могло заклањати ни сакривати. Јер цват је био по врху њега. И у оно доба, кад се трње наносило цвата, било је и оно раздрагано, необуздано, тјерало је младице на све стране. А сада је, послије зиме , суморно , оштро, мрзовољно. Љубичица се пак стекла са свим под његовим окриљем, у његовој власти. И мислило је трње одредити љубичици инсекта по својој вол,и. Највећма је жељело трње да домами тсакву челу за своју љубичицу. Чела је додуше себична, али је врло вриједна. Чела, истина, тражи меда гдјегод може, и сиса га гдјегод га нађе. Али шта то мари ? Зато би чела била задовољна с оно мало пелуди, што нађе у љубичице; и то би однијела у своју кошницу. А кошнијој је пуна, препуна !. . , Но ни једној ваљда чели није запела за око она љубичица. — Чела је свака глупава. Пада на многи цвијет, а по често мимоилази баш најслађи. Љубичицу су опазили неколики бумбареви и један лепир. Бумбареви су били крупни, са златиим пругама по тијелу. С тога их је трње примало прилично љубазно. Они су облијетали око љубичице, а она се бојала бумбарева. Вазда је од њих крила лице у залиске, и дрхтала је. Гроб Марка КраљевиЛа. А бумбареви , готовани, — па како би који осјетио, да у љубичице нема готова меда, зукнуо би трњу: „еј - довале", и нестало би га махом. Лепир је остао као омађијан чим је опазио љубичицу. Гледао ју је дуго, не мислећи ништа, не желећи ништа. Није знао, шта га држи њојзи у близини, а није могао отићи од ље. Дивио се њезину склопу и облику.... Најзад га жигну жеља, да јој се прикучи, да је омилује, да окуси: сладб ли јој уста, да осјети: мири ли јој душа? Но при првоме покушају окомило се трње на њ. И добро га боцнуло. Лепир је био, истина, шарених крила, бистрих очију, дуга и завијена језика. Ама је био танак. — То се не-

коме и некоме свиђа, али то није импоновало трњу. Па онда трње је знало, да је лепир излетио из чауре, и да је чаура постала од гусјенице ; и знало је да лепир нема заклона испред кише и олује. Ето, с тога му није допуштало, ни да примири љубичици. А он је облијетао, мучио се, насртао да силбм продре. Но вазда би му трње изранило крила. И лепир би онда стајао по десетак часака, рањен, увријеђен, љутит, неодлучан. Па би опет, изнова, нокушао срећу. И непрестано тако .... Као да под овијем небом није било ни једнога цвијетка више ! Љубичица је видјела лепира, видјела и његову чежњу за њом. Такнуло ју је нешто. Учинило јој се, као да је близу, врло близу бнће оно које ће је пошкакљити по лицу и сркати њезине сласти. Али она се није могла споразумјети с лепиром. Трње је сметало. Све и да се споразумјела, она не би могла промијенити свога буса, не би се могла отргнути од његе трнове. А лепир, све да је и могао прићи к њој, не би је могао устргнути, јер је био танак у појасу! Но је гледао у љубичицу, и она у љега пет, шест ли дана. Гледали су се, не познавајући се, не разумијевајући се. Трље је показивало лепиру своје бодљике, а љубичицу је заклањало и од лепира, и од кише, и од сунца. — — Свиснуо је лепир од јада, што не може омирисати љубичице. Свенула је љубичица без супца, без китпе, без лепира. Није за њом плакало трње, и ако су с њега капље капале. — Плакало је небо за леииром и за љубичицом. — Сунце се заклонило облацима, док се није сврпшо погреб обадвога. Киша је падала по Сликао Веља МиљковиЛ. земљи и по трњу. С трња је капала на свелу љубичицу и на бусеље око ње. А мрвице орне земље и бусења скакале су и падале и на лепира и на љубичицу. Падале су, док их не затрпаше обадвоје.

Ко је крив ? Трње није криво! Крив је творац, што је икако стварао у трњу љубичицу. А луд је лепир био, што није тражио цвијећа међ цвијећем.... Веч, 1899. ЈТазар пимиШријебић. ^