Нова искра

Стгаиа 256

Н 0 Б А

И С К Р А

Врој 15 и 16

совича и осећати зло као покретач на борбу и реФорме, а не само као утисак који сутра може ослабити! И место тога паде му на ум нешто друго. Ко не осеКа у себи довољно сиаге да роФормише свет, може бар за неко време утећи од њега и одморити се. Ето, сутра би већ могао бити у Марсељу, а за неколико дана негде на морској пучини, стотине миља од обале, од болесна живота и његових лажи и иревара. На тај би се начин све расплело, или боље пресекло као ножем. И у један мах га обузе жеља да то приведе у дело, те иареди да се враћају у Ницу. — Звер која је у мрежи — мислио је ■— пре свега со труди да се извуче из н>е. То му је први закон — и он је баш сагласаи с природом те с тога и моралаи. Моја мрежа није само госпођа Елзенова, она је узето све скупа. Сад потиуно осећам да бих, узевши њу, узео и лажан живот. Можда то ие би било због њене кривице, него због поретка ствари — али је од тога увек слободно нобећи. II ту поче замишљати пгга ће имати кад побегне: огромне пустиње водене и пешчане, непознатс нределе п народе, истппитост п пскреност њихова примптивног живота, п најзад разноликост догађаја п сву разлику будућих дана од садашњнх. — Требало је да сам то давно учинпо — мишљаше. Затим му паде на ум мисао, која је могла пасти на ум једино уметнику, да, кад се „вољно" напушта заручница н одлази се на пример у Иариз, онда таки иоступак припада „скандалозној хроници"; али кад се умакне чак иза екватора, негде бестрага, онда со Факат напуштања смањује нрема огромпој даљини, друкче утиче, изгледа оригпиалппје, и тиме је самим у лепшем стилу. — А ја ћу — мишљаше — отићи ђаволски далеко! Али му се у тај мах из Далека указа Ница као ланац сијалица. У сред овога лаица, зграда звана „Је1ее-Ргошепа<1е" снјала се као огромна електрична лампа. Што се чамац, гоњен снажним ветром, впше приближавао ирнстаништу, свака се сијалица прометала као у огњенн стуб, који је треиерио на иокретљивпм таласпма прнморским. Та га скетлост трже из заноса. — Варога! И жпвот! — помислн. И на један мах све му се иређашње мпсли ночеше растуратп, као прпвиђења изаШла нз тишине и поћн. Оно нгго је јопг. мало пре сматрао као разложно, за извршење лако, сад му изгледаше гола Фантазија, мало и неиоштсно. „0 животу, ма каки да је — треба водити рачуна. Ко је живео нод заштитом његових закона оволико година колико ја, мора се осећати иред њима одговораи. Нпје тешко рећи: користио сам се њима док сам имао рачуна — а кад немам рачуна враћам се ирироди". После поче мислити трезвеније — не внше о општим теоријама, него о госпођи Елзеновој. — С какпм бих је иравом напустио? Ако јој је живот био извештачен и лажљив, ако јој прошлост није светла могао сам, знајући за то, не ироситн је. Сад бих имао права ирекинутп с њом само када бих пронашао код ње неку маиу коју је крила, или кад би ми нешто скривила. Али она ми није скривила нншта. Била је према мепи поштена и нскреиа. Ииак има у ње нешто што мс нривлачи, нначе јо не бих био просио. Но некад осећам да је волим, а што ме по иекад обузимају сумње — шта има она за то да испашта. Како му драго, моје би бегство било за њу увреда, ако не и удар. Ту појми да, сањати о неком бегству, и извршити га — то су за поштена човека два пола. Он је могао само сањати. Раније би био кадар да стане пред госпођу Елзенову и да тражи да му вратп реч, али бежати испред опасности било је противно његовој личној, и његовој нородичној, потпуно образованој природи. У осталом на саму помисао да учини кривду жени, срцо му се стеже и госиођа Елзенова постаде ближа и милија. Били су већ на уласку у нристаниште, и за мало па чамац пристаде уз обалу. Свирски плати и, седнувши у кола, нареди да га возе у радионицу. На улици, у сред жагора, зврктања кола и мешавине, опет га обузе жалост за оном тишпном, оним миром и оном огромном Божјом

истпнитошћу, с којима се мало пре растао. На послетку, већ близу радионице, паде му на ум опаска: — Чудна ствар да сам ја, који сам се опако бојао жена и онако био неповерљив према њима, изабрао баш жену која може будити више неиоверења но све остало. У томе као да је било некога Фанатизма, и Свирски би у њому без сумње нашао материјала за размишљање целога вечера, да му слуга одмах на уласку не даде два писма. У једном је био позпв за сутрашњу забаву на Формидаблу, друго је било од госпође Лажа, његове газдарице. Она му је јављала да је отишла на неколико дана у Марсељ, и у исти мах новину, да је нашла модел који може задовољити и најтананији укус — и који ће доћи сутра. VI Сутра дан, око девет часова, дође речено чудо. Свирски већ беше обучен и чекаше нестрпљиво и немирно — срећом со бојазан показа неоправдана: на први га иоглед задовољн. Модел је бно висок, врло складан, главе мале, лица снтна, врло лена чела, дугих трепавица ивелике свежине. На ирвом месту Свирскога занесе што је пмала „своје властито" лице и у изразу нешто детиње. „Иокрети су јој бајнп — мишљапге — и ако је тако сложена, као што изгледа, оида јо сигека! Најмићу је за дуго и водићу је са собом!" Паде му у очи њена несмслост и некако плашљнв иоглед. Зиао је и то да се моделп по нокад граде нлашљивн, алц је био увереи да се ова не гради. — Како се зовеш, дете моје — запита. — Марија Черви. — Јеси ли из Ннце? — Јесам. — Јеси ли кад год била модел? — Не, госиодине. — Од куда тн се прохтело да будеш модел? Модел се устеже с одговором и мало поцрвени. — Госиођа Л.ажа ми је говорила да ћу моћи што зарадити — Да, али тп се, као игто видим, плангиш. Чега се бојнш? Нећу те појести! Колико тражиш што ћош ми седети ? — Госпођа је Лажа говорила да плаћате пет Франака... — Оиа со преварила. Плаћам десет. На лицу девојчином сину радост а образи јој се зацрвенеше још јаче. — Када треба да ночном? — запита мало узбуђеинм гласом. — Данас, одмах! — рече Свпрски показујућн иочету слику. — Епо ти тамо преграде; иди, свуци се! Само до паса! Служићеш као модел за главу, прси, н део трбухаА она му се окрете, запаљена — а руке јој клонуше низ хаљину. — Како, господипе? — упита, гдедајући га иренеражено. Оп пак одговори мало жустро: — Дете моје, ја разумем да први пут то можс бити тешко; али, или си модел, или ниси. Мени треба глава, прси, и део трбуха, веома ми треба, разумеш! Уз то знај да то није није ништа зло, јер ако не будеш ти хтела, тражићу другу. А говорио је мало неспокојно, јер из све душе жељаше да буде баш она и да не мора тражити другу. Наста ћутање. Модел врло јако побледи, али ипак оде за преграду. Свирски међутим иоче шумно привлачити ногаре прозору а намештати их, а при том размншљаше: — Навићи ће се, и кроз недељу дана смејаће се п сама своме устезању. Затим намести соФу на којој јо имао да лежп модел, узе кичице и поче постајати нестрпљив. — Но, шта је тамо? Јеси готова? Тутање. — Не! Решавај се! Каке су то комедије! У том се иза нрограде зачу дрхтави глас којн покорно мољаше: