Нова искра

Број 15 и 16

НОВА ИСКРА

Страна 257

— Господине ја сам мисила да... Код насје невоља, а.ли тако... ја... не могу!.. И кад бисте бшш, господине, тако добри... само главу... макар за три Франка, макар за два... кад бисте бшш тако добри!.. И речи пређоше у јецање. Свирски се окрете ирегради, остави кичиду отвори уста. Обузело га страшно изненађење, јер модел проговори његовим матерњим језиком. — Ви сте, госпођице, Пољкиња? — узвикну најзад, заборављајући да јој је мало пре говорио: ти. — Да, господине!.. то јест... отац ми је био Талијан? али ми је деда Пољак... Наста опет ћутање. Свирски се прибра и рече: — Обуците се, госиођице. Служићете као модел само за гдаву. Али она се очевидно није била ни иочела свлачити, јер изађе иза преграде одмах, застиђена, збуњена, још пуна страха, и са траговима суза на образима.

— Како се зове? — Орисјевич — одговори, изговарајући мало туђински. — Познато ми је то име. Је ли давно из отаџбине? — Деда није био у отаџбини има шесет и пет година. Прво је био у талијанској војсци, а затим у банци у Ници. — Колико му је година? — Близу деведесет. — Отац вам се звао Черви? — Да. Отац је био родом из Нице, али је и он слузкио у талијанској војсци. — Колико има како је умро? — Пета година. — А. је ли вам лшва мајка? — Жива је. Станујемо заједно у старој Ници. — То је добро — рече Свирски. А сад још једно питање: Зна ли мајка да сте хтели да постанете модел? На то девојка одговори несигурним гласом:

Српеки Еонсулат у Битољу.

— Хвала, господине. Ви сте... молим за оироштај, али — Умирите се — ирекиде Свирски. Ето столице! Умирите се, служиће вам за модел само глава... Шта до врага! Нисам вас хтео вређати. Погледајте ову слику. Требао ми је модел ево за ово лице... Али кад вам је то тако тешко, онда друга ствар, иарочито кад сте Пољкиња. Њој се поново почеше сливати сузе низ образе, али га гледаше захвално својим плавим очима, а он иађе стакло с вином, нали пола чаше и, дајући јој, реч:е: — Пијте, госнођице. Имам негде и пишкота, али ђаво ће знати где су. Молим вас да се умирите. И погледа је милостиво својим благим погледом, а мало после рече: — Сирото дете! Затим се одмаче — и поче опет превлачити ногаре на старо место, и у исти мах говорити: — Данас нема ништа од седења. Сувише сте узбуђени. Сутра ћемо почети рано, а данас ћемо се мало разговарати. Ко би се сетио да је Марија Черви Иољкиња! Дакле деда вам је Пољак? Јел'те? Жив је? — Жив је, али има две године како не може на ноге.

— Не. Мама не зна. Госнођа ми је Љжа говорила да се на тај начин може зарадити иет Франака дневно, на како је код нас невоља... врло велика... онда... нисам знала шта ћу друго... Свирски брзо обухвати очима девојку од пете до главе и виде да слуша истину. 0 невољи је сведочило све, почев од шешира и хаљине тако излизане да се познавала свака жица, па до изношених рукавица. — Вратите се ви сад кући — рече — и реците мајци да има неки сликар Свирски, који жели да му ви служите као модел за главу. И додајте да ће тај сликар, по препоруци госпође Лажа, доћи да моли да с мајком долазите у радионицу, за што нуди десет Франака дневно. Госпођица Черви поче захваљивати, не умејући наћи речи, збуњујући се и заилећући сваки час гласом у исти мах пуним и суза и радости. Он пак, видећи шта се у њој збива, рече: — Добро! Добро! Кроз сат доћи ћу. Изгледате ми врло иоштена девојка. Имајте поверења у мени. Ја сам мало дивљак, али много што шта могу прилично да разумем. Договорићемо се о свему, и невоље ће нестати. А.ха! Још нешто! Не ћу вам давати новаца одмах, да се због њих не бисте морали извињавати, али ћу кроз сат донети