Нова искра

Страна 258

II 0 В А И С К Р А

Б рој 15 п 16

колико буде тробадо, на рачун. И ја сам некад био у невољи па знам шта значи брза помоћ. Немате ми на чему захваљивати, то јо излишно! До виђеља, дете — кроз један сат! И запитавнш још за адресу, испрати је по степенидама, а нослс једног сата седе у кола и нареди да га возе у стару Ницу. Све што се десило, изгледало му је тако необично, да није умео мислити нп о чем другом. Осећао је ири том таку радост, каку осећа сваки човек иа свом месту кад учини своју дужност п кад може да постане некоме провиђење. — Ако опа није иоштена и добра девојка — мислио је о госпођици Черви — онда сам ја иајглупљи мазгов у целој Лигурији. Али и не помишљаше да би тако што могло бити. На против, био је увереи да је наишао на врло поштену душу женску и било му је мило што се та душа налази у тако младом и лепом телу. Кола стадоше пред старом, опалом кућом, близу пристаиишта. Вратарка прилично презриво показа Свирском стап госпођнце Черви. — Невоља одиста! — помпслн сликар, пењући се по стрмим степеницама. Мало после закуца на врата. — Изволте! — чу се глас. Свирски уђс. Дочека га жена око четрдссст година, у црнини, мршава, жалосна, очевидно изнурена жнвотом, али није имала ничега особитога. Крај ње је стајала госпођица Марија. — Знам све, и хвала вам од срца! — рече госпођа Черви — нека вас Бог пагради и благослови. То говорећи ухвати га за руку и саже ниско главу, као да хоће да пољуби ту руку. Али он је брзо трже и, желећи што пре пробити лед нрвога нознанства, окрете се госпођицн Марији и, претећи јој прстом, рече слободно, као стари познаник: — Аха! То је она напричала!... Госпођица се Марија осмехну на њ у одговор, мало тужно, мало збуњено. Учини му се дивна, лешиа но у радионици. Опази још да јс око врата везала неку љубичасту трачицу, коју пре није имала — дирнуло га то као доказ да га не држе за ма кога, кад со због њега лепо облаче. У тај мах госнођа Черви рече: — Да, Марија ми је спс казала. Бог је чувао н њу н нас кад је наишла на човека као што сгс ви. На то Свирски одговори: — Сама госпођица Марија говорила ми је о тсшким приликама у којима живите, али нерујте мп, госпођо, да је чак н у таким приликама срећа имати таку ћерку. — Тако је — одговори мирно госпођа Черви. — И ја треба вама да захвалим, јер сам тражио, и тражио узалуд, док ми изненада не паде с неба така глава. Сад сам всћ сигуран у своју слику. Само се морам осигурати да ми модел не утече. И, говорећи то, извади триста Франака и иринуди госпођу Черви да их прими, уверавајући да тиме добија страшио много, јер ће за слику узети, хвала госпођици Марији, много новаца, а на послетку рече да би желео иознати „деку", јер је увек волео старе војнике. Госпођица Марија, чувши то, отрча у другусобу; до мало се разлеже котрљање столице на точкићима, и дека, коме су сигурио обукли још раније, због госта, мундир и метнули му све ордене добивене у Италији, уђе у собу. Свирски угледа старачко лице, ситно, нуна бора, с као млеко белим брковима и власима, с плавим, широко отвореним очпма које су, погледом, веома личилс на детиње. — Деко — рече госнођица Марија, сагнувнш сс тако, да јој старац може видети уста и говорећи, не гласно него лагано и разговетно — ово је господин Свирски, земљак, уметник. Старац управи па њ своје плаве очи и поче га иетренимице гледати п жмиркати, као ирибирајући се. — Земљак ? — нонови -- Да!... земљак!..

Затим се осмехиу, ногледа кћер, унуку, опет Свирскога, неко време се нанрезагпе да говори, и најзад запита старачким дрхтавим гласом: — А на пролеће... шта?.. Очевидно му со задржала нека мисао, која је нревладала свс остале, али коју инје умео изразити... Мало после наслони главу на Фотељу и иоче гледати на прозор, осмејкујући се неирестано на ону мисао и ионављајући: —- Да! Да!... Биће!.. — Дека тако увек!.. — рече госпођица Марија. Свирски га гледаше неко време узбуђено, а госпођа Черви стаде говорити о оцу и мужу. Обојица су суделовали у ратовима против Аустрије за независиост Италпје. Неко вроме су живели у Флоренцији и, тек ио заузећу Рима, вратили су се у Ницу, одакле је Черви био родом. Ту је Орисјевич дао кћер млађем ратном другу, при чему су обојица, захваљујући рођацима из Нице, добили службу у банци. Свима је било добро; али пре неколика година Черви иогибе при пекој железничкој катастроФИ, а Орисјевич изгуби службу због старости. Од тада се ночела невоља, јер им једини извор беху шест стотина лира, којс је Италија нлаћала староме војнику. То је било довољио да се не умро, мало да се живи. Обе су женске нешто зарађнвале шивењем или давањем лекција, али је лето, када је живот у Ници обумирао, и кад се ни од куд није могло одбити зараде, гутало њихову мршаву уштеду. Има две годнне како се староме војнику одузеле ноге, често је иобољевао, морао се лечнти, те им је с тога бивало све горе и горе. Свирски, слушајућн ово нриповедање, запази двоје. Прво, да госпођа Черви говори пољски горе од ћерке. Сигурно се старац, за време свога војевања, није могао одавати толнко васннтању кћери, колико доцннје васиитању уиуке. Али је друга онаска била за њега важнија. Ето, иомислн, ова унука, овако лепа девојка, могла би, особито у Ннцн, у овом приморју где су сваке годиие залудничари бацали милионе, расинатн злато нуним шакама, држати кола, слуге и имати будоар постављеи атласом. А она је место тога ишла у излизаиој хаљини и сав јој је накит био љубичаста трака. Значи морала јо нмати нека сила која јс сачувала од зла. „За то — рече Свирски — треба двојс: урођена чистота карактера и ноштена традиција. Нема сумње да сам наишао и на једно и на друго." И беше му међу њима добро. Запазио је да код обе женске невоља пијс затрла траговс доброга васпитања и оне унутрашње леноте која јо урођена. И мајка и ћерка примаху га као добротвора госта, а оиет сс у њиховим речима и нонашању вндело да се више радују игго су познале поштена човека, но што им је донео помоћ. Можда су ових триста Франака, које је оставио мајци, сачували целу породицу од многих неприлика и тешкоћа, а опет је осећао да су му мајка и ћерка више захвалне што се у својој радионици нонашао као човек нраведан и деликатан, који је разумоо тугу девојчину, њсн стид и њеио ножртвовање. Највећу му, пак, радост учиии, то што опази да у нссмелости госпођице Черви и у њеним благодарним погледима беше некога немира, који је могла осећати млада девојка иоред човека коме је целом душом обавезана и који при том, по изразу Свирскога, „није још изашао из течаја." Имао је четрдесет и пет година и, норед младога срца, но некад је сумњао у себе, али љубичаста трака и оно што занази веома га обрадоваше. Ири послетку се разговарао с њима с таким ноштовањем и осећањем, као са жснама из најотменијег сталежа и, видећи да им се тако све више доиада, био је и сам задовољан. Ири онраштању стисну обема руке, а кад му госпођица Черви одговори па стисак сиуштених очију, али свом снагом своје топле, младе руке, изађе мало збуњеи, а глава му тако беше заузета лепим модолом да га кочијаш мораде дваиут питати куда да га вози. Уз пут мишљаше да не треба радити главу „г-ђице Марије" са до пола откривеним телом, и стаде сам себе уверавати да је И за слику боље ако на прси заспале девојке бацн каку лаку ткаиину.