Нова искра

Број 15 и 16

Н 0 В А И С К Р А

Страна 259

— Кад сс вратим довешћу први модед, покрићу га н одмах прерадити, да би оие сутра затекле свршену ствар. Затим номисли да таки модед, као што јс госпођида Черви, неће моћи најмити стално и водити је са собом. На ту номнсао ожалости со јако. У тај мах се кода зауставише пред радионидом. Свирски плати и сиђе. — Депеша за вас! — рече му вратар.

Сликар се трже као из сна: — Аха! — рече — добро! Дај! И узевши депешу из руке вратареве, отвори је нестрпљиво. Али тек што баци поглед на н.у, на лнцу му се нојави чуђење и страх, јер је деиеша гласила: „Кресович се убио ире јодпог сата. Дођите. Јелена." (насталиђе си)

Српека шкода у Витољу.

КЊИГЕ ИЗ СТАМБОЛА

ОД СЕВДИЈЕ

VIII.

д.

,анас јс нетак, ево. Сабајде дошле каде, Згурепо седе баке, девојке, иове мдаде; Шећерди-кахве срчу и горки тутуи нију, ЈНаде се, ириче, бајке у мирис-киту вију; С адајком 1 гошће сдужим, меканом травом ходим И миого дено, дрно за собом око водим: Бдедо ми диде мирно; догдеди бдаги моји; Боданог срда осмех на диду лсно стоји. Ћарлија ветрић бади 4 и шувгго шедрваии, А једна стара када шакуће ханум-ани: 8 »Снаха ти гошће служи. Еако је красна, мида! »Нијс ди твога сина милога усрећила?« Интање ово сдушам. Одговор нисам чула, Само сам крадом тихо, дубоко уздахнула; А болна душа моја изусти рочи тије: »Можо л' усрећит' њега, кад сама срећна није?«

1 Робиња; 2 јутарљи новетарад; 3 госдођа мајка.

IX Да си нсшто ти на мене Речима се устремида, Можда бих ти, не мисдећи, С ножем ношла, друго мила; Но како бих вид'ла тебе И обадва ока твоја, Тргла бих се: нож би оштар Искустила рука моја; Место кавго и црекора, Селам 1 бих ти начинила: Грлећи те, на образ ти Сво.ј бих образ прислонила; Јер нреда ме изишди би С тобом, досте,' 2 оии сати, Кадно узе ире продећа Мор-менекше 3 да ми двати И мирисом да опија Девојачку душу моју... Хадад-сана! 4 изрекла бих, Сагледавши прошлост своју. И у сату оираштања, Ово би ми на ум надо:

Претворида имам доста, Пријатсља иравих мадо; А нријатељ од земана Недријатељ хич не бива; Само срце отворено Својих мисли не сакрива. А кад тебе ја расрдих, За дуго си мисдит' стада: Како би се осветида, Чиме би се оружада. Па нридаса бритку сабљу И попшта досту свомо, Исука је смејући се, Прободе ми срде њоме! Из срда ми крвда лопи, А рана. мо јаче боли: Јер ми дође од онога Којега ми душа воли. За мој јаук и једање, Вада, бида, хич не хајеш!... Немидосна друго моја, Одгозори: да л' се кајош?

1 Поздрав; 2 пријатељ, пријатељида; 3 пдава љубичица; 1 нросто ти.