Нова искра

СТРАНА 266

Број 15 и 16

— Допусгите ми да вам понудим своје услуге, продужи Делесов: ако би осећади потребу у буди чему ја бих се веома радовао ако би се за време код мене иастанили. Живим сам, па ћу вам можда бити од користи. Алберт се осмехну и ншпта не одговори. — За што не примите са захвалношћу, рече домаћица: разуме се да ће то за вас бити нрава благодат. Само ја вам то не бих препоручила, настави оиа окренувши се Делесову тресући главом у знак одрицања. — Врло сам вам захвалан, поче Алберт стежући влажним рукама руку Делесова: али само, молим вас, дајте мн да сад свирам. Али се остали гости већ спремаху да иду и, ма да их је Алберт тга све начине задржавао, изађоше у предсобље. Албсрт се опрости са домаћицом па натакнувши похабану капу и стару летњу алмавиву изађе заједно са Делесовим кроз кућно крило. Када Делесов седе са својим новим познаником у каруца и када осети онај неиријатни задах пијанице и прљавежа, каквим је обиловао музичар, ноче се кајати за свој иостуиак н стаде себи пребацнватп за дечачку мскоћу срца и недозрелости. Уз то — све што је Алберт говорио, било је само глупо и покварено а уз то га још страшно ухвати пиће на ваздуху те баш огади Делесову. „Шта ћу да радим с њим?" помисли у себи. После једно четврт часа умукну Алберт, кана му паде с гдаве крај ногу, а сам се завали у један крај каруца и захрка. Кола су равиомерно шкрппала но смрзнуту снегу; слаб зорин сјај једва је пробијао кроз замрзла окна. Делесов погледа у свог суседа. Дуго тело покривено плаштом лежало је као мртво поред њега. Делесову је изгледало као да се глава са всликим, мрачним носом клати, али загледавши боље примети да је оно, што је он држао за нос и лице,' било свирачева коса и да је право лице било ниже. Он се наже и разабра црте Албертова лица. Тада га лепота чела п мирпо скупљених уста ионово изненади. Делесов, под утицајем нервне малаксалосги, бурних а непроспаваних јутарњих часова и слушане музике, поново се, гледајући ово лице, иренесе у блажени свет који угледа ноћас; поново се сети срећног и великодупшог доба младости, те престаде кајати се за свој ноступак. У том је тренутку оиет искрено н топло волео Алберта, те се тврдо решн да му буде од номоћи. IV. Други дан изјутра, када га разбудише да иде на дужност, угледа Делесов, са непрпјатним дивљењем, да је поред њега стари слуга, стари кишобран и часовник на сточићу. Иа шта бих и хтео да видим ако не оно што је увек поред мене? упита самога себе. Ту се сети црних очију и свирачева осмеха иуног среће; мотив „меланхолије" и цела чудна прошда иоћ прође му кроз уобразиљу. И требадо је, на посдетку, да размишља да ли је урадио добро или не, доведавши к себи свирача. Одевајући се, у мисдима је расноредио дан; узеде хартије, издаде нотребне наредбе за кућу и журно обуче шињел и каљаче. Иролазећи поред ручаонице завнри кроз врата. Алберт, загњурив лнце у подглавник, у ирљавој и исцепаној кошуљи дежао је и мртвим сном спавао на саФијанском дивану, на којн су га мртвог пијаног подожили. Дедесову би неугодно н непријатно. — Отиди, молим те, до Борјузовског, иа замоли виодину за дан два — за њега, рече своме сдузи: па када се про-

буди, дај му каФе и што од мог рубља и старог одела. У онгате са свим га задовољи. Молим те. Вративши се кући доцно у вече Делесов, за дивно чудо, не затече Алберта. — А где је он? упита. — Отишао је одмах посде ручка, одговори слуга: узеде виодииу па оде обећавши да ће доћи кроз један: час, ади га ево све до сада нема. — Хм, хм, досадно проговори Делесов: а за што си га пустио, Захаре? Захар је био петроградски лакај који је већ осам година у сдужби код Дедесова. Делесов, као самац, и нехотице му је поверавао своје намере и радо је хтсо знати све што и он мисли о његовим подузећима. — А како бих смео да га не пустим? одговори Захар играјући данчићем свога часовника: да сте ми, Димитрије Ивановићу, рекли да га задржим, остао би у кући. Али ви сте ми само о одеду говорнди. — Пхи, досадно! А шта је радио без мене? Захар се, осмехну. — Доиста може се назвати вештак, Димитрије Ивановићу. Чим се пробудио, одмах затражи мадере, на се онда забављао с куварицом и момком из суседства. Батн смешан... Ади доброг карактера. Дао сам му и чаја, донео му и ручка ади сам није хтео јести, све је и мене позивао. А што свира на виолину, снгурно је да таквих вештака нема ни код Излера. Таквог човека и вреди држати. Кад нам је свирао „Внизђ по матугакћ но Водгћ" — нросто као да човек плаче! Добро, богме! Чак су се са свих сиратова скунљали људи у нагае предсобље да га чују. — Ја, а је си ди га оденуо ? — Како! Дао сам му вашу иресвдачицу и свој огртач. Таквог човека и ваља помоћи, баш красан човек. — Захар се осмехну. Сви ме запиткују у каквом сте чину, пмате ли великих познанстава и кодико имате кмета. — Добро, добро, само га треба наћи сад и ие давати му ттаћа, јер ће тиме само горе бити. — Цеда истина, прекиде Захар: види се да није баш најбољега здравља. Код нас, код старог госиодара, био је неки помоћник... Делесов, који је већ давно знао иеторију тог пијанице помоћиика, не допусти Захару да је доврши, већ му нареди да спреми све за ноћ, па да одмах иде да тражи Алберта. Кад леже у постељу, угаси свећу, али дуго не могаде заспати све мисдећи о Алберту. „И ако све ово, можда, пзгдеда чудновато мојим познаницима" премишљао је Делесов: „ипак ретко дође да учиниш гатогод и за другога, па треба захвадити Богу када се укаже таква нрилика; за то је нећу ни упустити лако. Сво ћу учинити, ама све, да му само номогнем. Може бити, да баш није дуд већ само није. А неће ме ни когатати много: где је један биће н двоје сити. Нека у ночетку буде код мене, а за тим ћемо наћи какво место идн концерат, извући ћемо га из блата, а већ носле..." . Угодан осећај задовољства обузе га после таквога расуђивања. „Доиста, ја нисам батп рђав човек, на против!" помисли он: „Баш врдо добар човек, када се уноредим с другима..." Већ га је био хватао саи када чу шкрипу врата и кораке у предсобљу. „Али бићу оштрији с њим" помисди: „тако је боље; а ја сам дужан да то урадим,"