Нова искра

П гој 15 и 16

И 0 В А ИСКР Л

Гтг лн\ 267

Зазвони. — Шта је, јеси ли га довео? уиита Захара када се овај појави, — Бедап човек, Димитрије Ивановићу, одговори Захар зиамајно махнувши главом и загакиљивши. — Шта — ипјаи? — Баш клоиу. — А је ли виодина у њега? — Донео је, газдарида је дадо. — Сад, молпм те, не пуштај га к мени, пусти га да сиава, а сутра га никако нс пуштај из куће. Али Захар још но успеде пп да изађе, а у собу уђе Алберт. У. — Зар већ леглп да спавате? упита Адберт смешећи се: а ја био тамо, код Ане Ивановне. Пријатно сам нровео вече; свирадн, смејали се — бегае красно другатво. Допустите М11 да иснијем магау ма чега, додаде дохвативгаи боцу с водом која бегае на сточићу: — само не воде. Алберт је био истн као н јуче: исти пријатан осмех очију и усана, исто сјајио, надахнуто чело н слаби удови. Захарев огртач пристајао му је не може боље бпти, а чисти, дуги и неиоскробљени овратник пресвлачице живописио је обухватао његов танки беди врат дајућн му изглед нечега нарочито детињског и невиног. Спустн се иа крајичак ностеље Дслесова и ћутећи, са радосним и захвадним осмехом, гледао јо у њега. Делесов погдеда Алберта у очи, иа поиово осети како овлада њиме осмех његов. Нрође га воља да спава, заборави о својој одлуци да буде оштар, те му, на нротнв, дође да се веселп, да слуша свирање и да до саме зоре другарски ћерета с Албертом. Делесов нареди Захару да донесе боцу випа, цигарете и виолину. — Бага дивно, ноче Алберт: још је рано, те ћемо свирати, а свираћу вам колико год хоћете. Захар са приметним задовољством донесе боцу лаФита, две чагае, слабијих цигарета, гато их је Алберт пугаио, п виодину. Али у место да иде, како му господин рече, да спава, он сс завали у суседној собп и запали цигарету. — Боље је да разговарамо, рече Дедесов свираму који већ бегае узео виодину. Алберт покорно седе па постељу и поново се радосно осмехну. - Ах, да! поче Адборт ударнвши се руком по чоду а у изразу замигаљено љубоиитном. (У њега је увек израз днца био весник онога што хоћо да. каже). Допустите да унитам... ту застаде мадо: — онај господин игто је онда, нрекјуче, био с вама... ви сте га називади Н., пије ли он син знаменитога Н? — Рођени син, одговорп Додосов никако не знајући за што ли то занима Алберта. — Да, да, поче опет са осмехом задовољства: ја сам одмах запазио по његовим манирима нешто нарочито ариетократско. Ја волим арпстократе: у њима има иечег изванредног п раскошног. А онај Официр што онако дивно игра, настави даље: — такође ми се допао, и весео је и благородан. Он јо, чини ми со, ађутапт Н. Н. — Који? упита Додесов. — Онај што се сударио са мном када смо нграли. Мора бнтн да је красан човек. — Није, распуштен је деран, одговори Делесов.

— Ах, не! својски се заузимаше Алберт: у њему има ночег врло, врло пријатног. И он је ванредан музичар, додаде Алберт: — свирао јо нешто из опере. Давно ми се нико није тако допао. — То јесте, добро свира, ади ја не волим њогово свирање, рече Делесов жедећи да наведе Адберта на разговор о музици: он не разуме класичку музику; јер, ето, Доницети п Бедини — никаква музика. Без сумње и ви сте истога мишљења. — 0 не, не, опростите, поче Адберт са меким брани>лачким изразом: стара је музнка — музика, а и нова је опет музика. И у новој има ваиредних лепота: а Сомиамбула?! а Финале из Дучнје?! аШопен?! аРоберт?! Често мисдим... ои застаде ириметио сабирајући мисди: гата би било да је Бетховен жив? Та он би плакао од радости слушајући Сомнамбулу. Свуда има лепога. Ја сам први иут слушао Сомнамбулу када овде беху Вијардо и Рубини то је било нешто! наставн он ужагрнвши омима и градећн гесгове обема рукама као да би хтео негато пз својих груди истргнутн. — Да је дуже нотрајало, пе би се могло издржати. — Но, а како вам се сада свиђа опера? упита Делесов. — Бозио је добра, врдо добра, одговорион: необичио раскогана, ади овде не може да гане — рече показујући своје упаде груди. Иовачнца треба да јо страсна, а тога у њо нема. Она расположи, али не мучи. — Е, а Љабдаш? — Слушао сам га још у Паризу као Севиљског Берберина; тада је био јединствеи, ади сад је већ остарио није више за артиста, стар је. — Па гата, и ако је стар, јога је увек добар у тогсеаих сГ опзетМе, рече Делесов о Лаблашу. — Како шта и ако је сгар ? изрече Алберт оштрије. — Он не мора да буде стар. Вештаци не старе. Много чега треба за уметност, а највише огња! настави блистајући очима п нодижући руке у вис. И доиста, страшни унутрашњи огањ избијао је из целе његове иојаве. — Ах Боже мој! узвикну у један мах: познајете ли Петрова — уметника? — Не знам га, смешећи се одговори Делесов. — А како бих волео да се познате с њим! Било би вам право задовољство говорити с њшм. Како и он разуме уметност! Ја сам се с њим често налазио код Ане Ивановне, али се она сад нешто љути на њега. А бага бнх желео да се познате с њим. То вам је велики, водики талеиат! — А гата је, сликар? уиита Дедесов. — Не знам; чини ми се није, али је академски уметник. Какве су његове мисли! Кад год би говорио — за днвљење је. 0, Нетров је велики таленат, само — врло весоло живи... Штета, додаде Алберт осмехнувши се. Одмах за тим диже се са постељо, узедо вподину и поче .је удсшавати. — Шта, зар већ давио нисте били у опери ? уиита га Делесов. Алберт се обазре п осмехну. — Ах, не могу тамо, рече ухвативши се за главу. Поново седе крај Дедесова. — Казаћу вам, проговори скоро шапатом: тамо не могу више, тамо не могу свират.и, јер инчега немам,' никакве одеће, никаквог квартира, па ни виолине. Жалосан живот! жалосаи живот! понови некодико