Нова искра

СтРАнл 270

Н 0 В А И С К Р А

Врој 15 и 16

вољаи да без икаква даљег интересантнијег подепшавања и дотеривања побуди у мени силну пазкњу и допадљивост. Ону изванредну снагу изобидне и поштене критике, што сам врло често наидазио на сдикама поиеких енгдеских сликара, опазио сам и иа особама, гато нам је Јовановић приказао на овој слици. Он није ни најмање подепшао тих особа, а није ни тежио, да иам у изразу њихова лица прикаже неку патетичност или какве лажне осећаје. Они делују на нас обиљем свога живота што избија из њих. * Има доста уметничких критичара, који тврде, да је оно право и потиуно уметничко дело, те је кадро и задовољити строго око уметничког критичара и покренути својом садржином душу обичиог гдедаоца. Ако се то може узети за карактеристику правих уметничких дела, тада слику нашег Јовановића „Повратак Црногораца из чете " можемо сматрати потпуним уметничким дедом, јер држим, да ие ће бити уметничког критичара, те ие би са задовољством посматрао тај рад, уверен сам, да нема Србина, који би, гдедајући ту сдику, остао сасвим равнодушан насирам оног насликаног догађаја. Богатој пљачки храбрих Цриогораца искрено се радује и онај старкеља на сдици, и она жена са децом, и они млади Црногорци, и она стара бака, а и сваки правн Србин гледалац. Као и за остало Јовановићеве радове не може се рећи ни за ову слнку, да у њојзи превлађује анекдотски елемепат ; на против, и у овоме раду остао је Јовановић прави сдикар, јер није хтео садржииу слике узвисити пад самом уметничком Формом. И овај Јовановићев рад није новела, за коју је он извео слику, него право и потпуно заокружено сликарско дедо и као таково јако утиче на нас. На тој слици има непгго, гаго сам нагаао једино на сдикама сварих холандеских сдикара, наиме, нагаем Јовановнћу, као и оним старим холандеским сликарима погало је за руком, да на лицу својих особа сасвим природно прикаже радост. Искрена радост његових особа заиста подази нз дна дугае и срца. За те особе не можо се рећи, да су дутке иди обичпп уметнички модели, чији је смех проузрокован опет каквим уметничким средством, него то су сасвим природни људи, гато се искрено радују сјајиој победи своје храбре деце. * Већ сам напред спомепуо, да је Јовановић при стварању својих слика велику пажњу обраћао не само иа лепоту и хармонију боја, гато делује на човечије око као нека врло укусно изведена кита цвећа, ного јо још већу пажњу обратио цртежу, природном груписању особа и описивању поједииих карактера. Изврсном карактеристиком иојединих особа одликују се Јовановићеве сдике „Гуслар" н „Причања о боју на Косову." Обе те слике свиђају ми се не само ради њихове изврсне технике, него и ради своје благости и мирноће, ради оних пријатних и заинмљивих типова, што слушају песму гуслареву, иди живо приповедање оног старца, дугих, белих бркова. У слици „Арнаутски дводој" више ценим Јовановића као сликара, но као песника. Сцена на тој слици приказана је врло живо, карактеристика појединих особа врдо је Фина, цртеж и моделирање је изврсно, али поред свију тих лепих особина, опет ми та слика толико не нријања за срце, јер у истој нема млого Иајнне душе, нема млого Јовановићевих осећаја. Од свпју Јовановићевих слика иајвише ми се свиђају „Крчмарица Јања", „Црногорска крчма" и „Борба иетлова". Шта је уираво, гато те слике чини тако љупким, драгоценим и примамљишш? То је оно наивно и скоро бесвесно радовање ири стварању. На тим сликама има типова, што иам казују да је уметник са пуно љубави и са неописаном радошћу створио те слике, а не са неким ирорачуном и силним иапорима. Дакле, оно наивно радовање, она безбрижноет, она ведрииа — то све силпо делује на иашу душу и те дражи очуваће те сдике за сва времена. Ради тих лених особина исте сдике

неће никада изгубити своје вредности, ма се уметнички правци не знам како мењали. Та су дела изведена великом уметничком способношћу и сва поколења увек ће врло радо гледати те лепе Јовановића радове, само с јединог разлога, јер ће на њима моћи да виде оно, што је вредно видети. И као год што су нас Србе та дела одугаевљавала и заносила од њихова иостанка, тако ће кагаље заносити и саког другог човека — туђинца, који је кадар одушевити се лепотом и појезијом. Слика „Крчмарица Јања" приказује нам неку чађаву црногорску крчму, где се искутшло неколико Црногораца, те им лепа крчмарица Јања служи рујно вино. Најстарији међ њима ухватио својом сиажном десницом лепу ручицу поносите Јање, а левом руком гдади дуги седи брк. Црне очи младе, бајне и умиљате крчмарице распадиле му старачку крв. Старкеља јој нешто враголасио приповеда а депа и мила Јања лако погнула главу и иажљиво сдугаа његове речи. Сви остади Црногорци мидо погледају, које лепу Јању, које старкељу, и слатко се смеју њиховој иаивној гаали. Врло је депа и она слика што нам приказује опет ниску, чађаву црногорску крчму, где се веседе снажни горштаци, људи високи, круиии, развијени, ведри, весели, досга умиљати, једиом речи, све само она лица, што нас задобијају, чим их првн нут погледамо. У том њихову весељу изиенађује их лепа крчмарица печеном коком. Горски сипови не знам чему се више обрадовагае. Да ли иеченој коки или лепој крчмарици ? Изврсиа је и трећа слика „Борба истлова" где нам уметник опет нриказује ниску чађаву црногорску крчму, где седе и стоје више снажних људи. Па неки од њих херкудеског стаса, мушке деиоте и ирепланула лица. Једни пажљиво посматрају борбу петлова, а други не скидају очију са лене крчмарице, што им служи руменику вино. Све те три слико — то вам је ираво драго камење у погдеду врдо природног индивидуализиовња. Поједине груие људи врло су природне, занимљиве и живе. Човек не можо довољно да се надиви уметникову познавању зељмо и иарода, гато је насликао. У тим сдикама изнео је Јовановић разноврсних и врдо занимљивих тииова, како седих старкеља, тако исто младих н снажних људи, у разиоврсним покретима и врло природном држању тела. Тако лепих, природних и расноврсних тнпова можемо наћи само на старим сликама холаидеских и Фдаманских сликара. Поред лепе карактеристике вредно је спомеиути и изврстаи цртежтих сдика. Пропорција теда његових особа увек је природиа. Ведичина њихове гдаве увек одговара величини теда. Гдаве и руке цртао је Јовановић са највећом Финоћом, и са пеком физиолошком тачношћу увек можемо констатовати. да управо оне гдаве и оне руке потпуно одговарају природи и карактеристици оних насликаних особа. И у сликању одеда показао се Јоваповић као изврстаи вештак. Л.еп укус има у сликању бора, којима неће да сакрије облике теда, пего тежн, да их што јаче нагласи. Ако хоће човек да добије иравог појма о Јовановићу као сликару, треба добро да посматра којидетаљ на његовим сликама, па ће оиазити, са каквом је марљивошћу изучавао све појединости, и како је увек тежио, да их ирикаже у њиховој иотпуној лепоти. * * * Толико о сликама Паје Јоваповнћа. Да изиесем своје мишљење, зашто со Јовановић као жанр-сдикар одао специјално на сдикање црногорског н арнаутског живота. На ирвом месту, Иаја Јовановић као добар Србин неизмерно љуби свој народ и зато је као сдикар тражио мотиве само у српском народу. Друго, што се Јоваловић једипо одао на сликање црногорског и арнаутског живота, мислим да су највише допринели немачки сликари Ве1'г姧ег, Кпаиз и УаиИег. Ти уметници јавигае су после Ш1тег'а, А. КеИтеГа, Тћ. НЈ1(ЈећгатиИ,'а, Е. Веп(1етапп'а и осталих немачких романтичара, гато су једино сликади сентименталне слике, слатке