Нова искра

Број 15 и 1б

Н 0 В А И С К Р А

Странл 253

језика к бугарскоме, г. А. Ростовски се оддучио да Маћедонце Словене но уврсти ни у Србе ни у Бугаре, него да их назове само Словенима, који се назив може раснрострети и на оксархисте и на патријархисте и на мусдомане. За патријархисте г. А. Ростовски ка?ве да „србоФидствују" само у Кичовском и Днбранском срезу, а иначе да су под утицајем грчким; да им је у црквама неразумљиви грчки језик и да децу шаљу у грчке нжоле, у којима се учитељи старају да их но што но то грчки науче. Ио овоме би излаЗИ ./ш да је у ових људи осећање народности у истини много мање иего што је у ствари и да је стање које се описује ио њиховој драгој вољи. Међу тим требало је забедежити како се Васељенска Патријаршија из нетних сида бори да овим Сдовенима ие да ии језика словснскога у цркви, ии народнога у iiiк0.1 11 (за КОЈу они редовно траже језик срнски); да има више од десет година од како ти људи непрестано то траже, ади узадуд, од Патријаршије. Ова посдедња обедежида је отворено на границама Сконљанске Енархије границе српске, II даље к југу тражи и.1 и Грке идиБугаре, и нретпоставља, чак на штету вере, да се Сдовени одмећу к Бугарима, иод ексархатску унра.ву, само да јој не ценају грчко национаднојединство у правоедављу! Та се но.1 нтика види пз стварних ноступака Ведике Цркве нрема својој сдовеиској пастви нзван Скопљанске Еиархије. Може бити да је г. А. Ростовски био завршио свој чданак, када су 1897, оне исте годипе коју он свој ом статистиком црта, почеде се ипак Играчица у Скадру. и у Битољском Видајету међу „натриархистама" отварати српске шкоде, иротнвно одлукама П.агријаршнје, по закону о јавној настави Турскога Царства. И кад су те шкоде прорадиле; кад су, о својим сдавама, но обпчајима хришћансвим, тражиде свештенико, грчке су вдадике, по заповестима из Патријаришје, одбијаде те модбе и забрањиваде свештеницима да на те славе иду, „јорбо сриске шкоде нису отворене с благосдовом Патријаршије!" Патријархисте десетииама годииа траже отварањо својих шкода прописаним иутем од Патријарншје, и криве су, што, по жељама Патријаршије, нису угушиде ту своју нотребу, данас толико сувремеиу, него су прибегде другом допуштоном II законитом средству. И грчка црква у Турској °су);ујо своје верие нгго су се, прптиснути да као парод-

ност мру, послужиди Јавиим законом исте државе у којој јо црква. Нити пада на памет Турцима (у њиховој индоленцији), нћти Грцима да се не може у једној држави живети а њених закона тако отворено не нризнавати! И зар није дивљења достојно постојанство ових људи у својој народностп при тако тешким иридикама? На једну страну скоро неодољиви мамац ексархатске пронаганде иза које се, уза словенски језик у цркви, показивада отворена народносна проиаганда бугарска, а на другу несносна нетрпљивост грчка, која исто тако није крида да хоће да погрчи и однароди ове сиромахе. И кад им нико неће да призна овнх засдуга; кад се толико мадо значења прниисујо њихову стварном отпору, који показаше скоро кроз четрдесет година, на нама је Србима да им то призиамо, пошто они хоће к нама и с нама, и ношто имнису бесносдица сгаре традиције од XIII до XIX века. И у Русији се самој још једнако не цени довољно овај појав, и тамо се ово пптање, сдожено из разних обзира културе, нолитике п народног живота, узима увек потпуно једнострано, само са с/гране дијалекта. На напомену г. А. Ростовскога да је МаКедонски дијалекат ирелаз од сраскога к бугар! скоме, уредништво је „Живе Старине" додало под динијом да је то „са свим неистипито, јер су само некој и северно-маћ едонски говори мешовити, српско - бугарски или бугарскосрпски." Као да је Маћедонија колико Русија, и као да би толикоме гранању и тако танким прелазнма бн .10 места! Ио самој тескоби места, Сдпкао г. ЈовановиК. то се тврђење већ само собом пориче. Али је, ири свем том, рад г. А. Ростовскога достојан сваке похваде, јер је покушај да со у садашња запдетена питања маћедонска унесе луча стварне светдости, једииа која може помоћи да у њима кодико толико сване. Ми његов статистички преглед нарочито препоручујемо онима који су ближе месту и који га могу са ствариим знањем објаснити и донунити. Колико би се добило н за политику и за кулгуру, и у оппгге за науку, кад би се нрегледи као што је овај издали и за остале видајето. II веће погрешке ласно би се исправиде, кад би се само гдавни нут нробио!

26. јуда 1899. на Трнову Петку.

ш.-