Нова искра

Број 17

НОВА ИСКГА

Страна 289

али добро запамти. Кад ме мудра Атииа охрабри, ја ћу ти махнути главом, а ти одмах покупи све убојито оружје па га однеси горе у собу и смести га у један кут; а ако га просиоци устраже и запитају те за н>, благо им одговори: „Склонио сам га од дима, јер није више ни налик на оно што га је Одисеј оставио, кад је у Троју ношао, него је ноцрнело, где год га је дим ухватио ит.д." — Аза нас остави два мача, два коаља и два штита од коже дивљих бикова; па ћемо тако наоружани напасти на јбих , а Зевс и Атина збуниће их\ У XXII н. Одисеј отпочне освету над просиоцима: из стреле убије Антиноја и каже се обесним младићима, Евримах, пошто је узалуд молио за милост, насрне на аега с мачем; Одисеј буде бржи па и њега обори стрелом, сад насрне Анфином , али њега смакне Телемах; ношто је то учинио, Телемах се обрће оцу и каже: „Оче! идем да тн допесем штит, два копља н бакарни шлем згодан за твоју главу, па да се наоружам и ја, а и свињар и говедар" а Одисеј му одговара: „Отрчи и донеси; а ја ћу се дотле овим стрелама бранити " (стр. 408). Шта видимо овде? Савет Одисејев из XVI п. није у целости извршен: два мача, два коља и т. д. нису остављена за оца и сина, него је свс оружје однесено у горњу собу. Очевидно је да су ово две различне верзије. А онда и оба места (у XVI и XXII.) нису од једног песника. У н. XVI (стр. 317 — 8). Телемах светује оцу да се потруди сазнати које су га слу?кавке изневериле за време његова одсуства; очевидно зато да би их носле могао казнити. Међутим у XXII (ст. 417—8) читамо где се Одисеј обраћа Еураклеји с овим речима: „Дела ти мени ноброј које су ме женске бешчастиле у кући мојој итд.", и, пошто му их она каже, он наређује да се погубе. Овде дакле Одисеј не познаје рђавих служавака, како се очекивало према п. XVI. Према томе ова су два места иротивуречна такођер и као ни претходна не могу бити од истог песника. Н, Вулић, (СВРШИЋЕ СЕ)

АЛБЕРТ ПРИПОВЕТКА ЛАВА ТОЛСТОЈА

(ИАСТАВАК) Делесов, не спуштајући очију, гледао је у Алберта, који се с часа на час осмехивао. Делесов такође. Обојица су ћутали; али се између њих погледом и осмехом све јаче и јаче утврђивали иријатељски односи. Делесов је осећао да све више и више воли тог човека, и осећао је непојамну радост. — Да ли сте кад љубили? упита га у један мах. Алберт се замисли неколико тренутака, а за тим му се лицс озари тужним осмехом. Наже се к Делесову и пажљиво га загледа у саме очи. — За што ме о том питате? проговори шапатом. Али ја ћу вам све испричати, јер ми се допадате, настави он замисливши се за мало и разгледавши око себе. — Нећу вас обмањивати, испричаћу вам све од самога почетка. Застаде, а очи му се чудно, дивље укочише. Да, да, продужи: нема сумње да вам је Ана Ивановна причала. Она сваком говори о мени као о каквом луди. А није тако, она то говори само из шале, она је добра жена, а ја, истина, и нисам баш са свим здрав од иеког времена. Алберт опет ућута и укоченим, широко отвореним очима погледа у тамна врата. — Питали сте ме: да ли сам кад љубио? Да, био сам заљубљен, прошапта подигавши обрве. А то је било већ давно, још у оно време када сам са службом био у

позоришту. Тада сам свирао другу виолину, у опери, а она је долазила у бењоар с леве стране. Алберт устаде и наже се Делесову до самога уха. — Не, зашто да вам кажем њезино име, рече. Ви је сигурно познајете, њу сви знају. Ја сам ћутао и само гледао у њу. Знао сам да сам бедни вештак, знао сам да је она аристократска дама. То сам тачно знао. Ја сам је само гледао, а нисам ништа мислио. Алберт се замисли присећајући се. — Како је то било — не знам, тек она ме једном нозове да је акомпањујем својом виолином... Али шта ја бедни артиста...! рече машући главом и осмехујући се: Али не, ја не умем да причам, ие умем... додаде ухвативши се за главу. — Како сам био срећан! — Па, јесте ли често бивали код ње? унита Делесов. — Једанпут, свега једанпут... али с^м сам био крив, с ума сам сишао. Ја, ето, само бедни вештак а она аристократска дама. Од то доба за мене је све свршоно. Петров ми је истину рекао: боље би било гледати је само у нозоришту... — А шта сте урадили? — Ах, оставите, оставите, о том не могу да вам иричам. Па покривши лице рукама иоћута неко време. — Био сам доцкан у оркестар дошао. Пио сам са Петровим тога вечера и бејах растројен. Она је седела у својој ложи и разговарала са некаквим генералом. Нисам знао који је то генерал. Седела је у самоме углу а руку је држала на рампи; била је у белој одећи, а имала је бисер око врата. Говорила је с тим генералом и гледала у мене. Два пута ме је гледала. Била је ево овако очешљана. Ја нисам свирао, него сам стајао норед баса и посматрао је. Ту ми се први иут догоди нешто чудновато. Она се осмехну према генералу па погледа у мене. Осећао сам да говори о мени и у један мах видех да нисам у оркестру, већ у ложи поред ње држећи јо овако за руку. Откуда је то? упита Алберт поћутавши. — То је сила уобразиље, рече Делесов. — Не, не... али ја не умем да причам, одговори Алберт намрштивши се. — Ја сам већ и тада бно бедник, нисам имао стана, а одлазећи у иозориште по каткад сам ту и спавао. — Како? У позоришту, у мрачној и празној кући? — Ех, не бојим се ја тих глупости. Ал' чекајте. Чим сви изађу, а ја одем у бењоар где је она седела, па ту спавам. То ми је била једина радост. А какве сам ноћи ту нроводио! Само је једанпут било оно исго са мном. Једне ми се ноћи нешто много причињавало, али ја вам о том пе знам довољно причати. — Алберт, онустивши трепавице, гледаше Делесова. Шта је то? уиита. — Чудновато! рече Делесов. — Ал' не, чекајте, чекајте! па продужи шапатом у ухо: Ја сам јој љубио руку, плакао крај ње и много разговарао с њом. Осећао сам како ме запахњује њезин дах, слушао сам њезин глас. Она ми је те једне ноћи много казала. За тим сам узео виолину, па сам тихо, тихо почео свирати. А дивно сам свирао. Онда се почех плашити. Не бојим се ја тих глупости и не верујем; али се почех плашити за своју главу, рече мило се осмејкујући и приносећи руку к челу: за своју јадну памет почех се нлашити, изгледало ми је као да ми се у глави нешта догоди. А можда није пишта ни било? Шта ви мислите?