Нова искра

Страна 290

Н 0 В А

Бгој 17

Обојида поћуташе неколико часака. 1Јп(1 тсепп (Ие \\ г о1кеп 81е уегћи11еп Б1е 8оппе МеЉ* (Јосћ ешд к1аг. Занева Алберт осмехујући се тихо. Зар не? уиита. Јсћ аисћ ћаће §е1еМ ипс1 ^епозвеп. — Ах, како би старац Петров умео све то да вам растумачи. Делесов је ћутајући и са ужасом гледао узбуђено и иобледело лице свога сабеседника. — Знате л.и Јуристен-валцер ? закрича у један мах Алберт и, не дочекавши одговора, скочи, докоиа виолину и ноче свирати тај весели валс. Са свим се заборавив и, према свему, замишљајући да с њим свира цео оркестар, Алберт се осмехиваше, клатијаше, покреташе ногама, а свирао је изврсно. — Е, биће весеља! рече завршивши и махнувши виолином. — Ја одох, рече носедевши мало у ћутању. — Куда? упита Делесов чудећи се. - Хајдемо опет Ани Ивановној; тамо је весело: жагор, свет, музика. Делесов у првом тренутку као хтеде и да пристане; али размисливиш, поче одвраћати Алберта да сад не иде. — Само на који тренутак. — Немојте, доисга. Алберт уздахну и остави виолину. — Дакле: остати? Погледа и опет на сто (впна није било) па, пожелевши лаку ноћ, изађе. Делесов зазвони. — Гледај да никуда не оде госнодин Алберт без мога допуштења! нареди Захару. (свгшиив ск) с.

Ираг, августа 1899, ИЗ ЧЕШКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У иоследњим годинама појавило се неколико младих несника на чешкоме Парнасу и особито је од вредности навести, да се и међу овим младим свештеницима налази неколико добрих књижевника и представника најновије чешке појезије, песника дубљих студија и ФилосоФа. Бој књижевнички, који се од нодужег времена водио у чешкој књижевности и који изазиваше често велике полемике међу застуиницима свакојаких смерова, (међу којима имађаше декадеитизам већи број ириврженика), полако престаје и бурна новршина књижевног мора почиње се стишавати и велики вали разних страсти и особитих неирилика — сада се полако смањују и надамо се насгупиће примирје, у којем ће књижевност цветати и развијати се. Туђи смерови пренесени овамо особито из Француске, Енглеске итд. норед лепих примера и проучавања светских чувених појезија донели су и рђавих последица, али ипак иоред свега: књижевни бој имао је хасне, јер је донео објашњење разноврсних питања, Последње године дале су нам једног врло важног, можемо казати већ знаменитог песника људских и светских загонетака, ФилозоФије и дубоких мисли, несника Отокара Бржезину (01. Вг/еипа), чије име стоји сада као звезда преходница на небу најмлађег чешког Парнаса. ЈОн није

много до сада иисао, али, већ по ономе што је штампао, можемо са хвалом говорити о његовој епохалној поје^ зији и стварању. Читајући старе класике у оригиналима и имајући прилику ироучити туђе језике, имао је могућност ироучити из туђих књизкевиости велике, светске писце, филозоФе и научнике, те тако васпитати свој иначе бистри дух и напојити душу савршеношћу а из извора чисте, дубоке иојезије. Ове године издао је збирку својих песама у прашком модерном ревију која носи назив : „Б(апИе1е еЋгати". Та збирка најбоље показује велики таленат, јаки полет и дубину философских идеја заношљиве иојезије. Његове несме као дим тамјана замамфују и заносе читаоца водећи га у средиште философских загонетака света. Бржезина је песник философ , чије идеје теже к савршеношћу, спасењу душе и Богу. Ко његове песме хоће да чита, мора их читати иажљиво да би им садржај разумео. Он надмашује садашњи песнички свет младих људи, те можемо од њега још много очекивати и надати се. Поред Бржезине пише лепе песме и Е. Дворжак (X. Буогаак) и други, који су основалинов часопис: „Нови Живот" и у њега улажу плодове свога духа. Од периодичних часописа пових смерова у песништву и књижевности у онште троба споменути; „Лумир", који се сада нод уредништвом В. Хлађика, нознатог књижевника, добро разви.ја и одговара своме циљу. Уређује се врло пажљиво, а у њему налазимо радова не само чешких већ Француских , енглеских и др. великана-песника и мајстора. „Л.умир" је сада часопис млађих књижевничких снага нових и смелих песничких идеја. Ј. Зд. Раушар.

Василије Верешчагин. Овај ведики сдикар позиат је са својих радова већ целомо свету. Оа ретким успехом радио је сдике и» разиих руских ратова, а нарочито из ратова са Турцкма на Балкану. У најновије време израдио је овај ведики сдикар цикдус сдика из Наполеопова похода на Русију. Верен1чагин сада путује са овим сликама и, како чујемо, изглсди су да ће и у Београд доћи.

На Шипки је мир. (Сдикао В. Верешчагин). Ето пута којим се до мира долази! Мир не дежи ни у људској вољи ни у људској природи, он тражи жртава, стравших жртава. Како је ова сдика по композидији проста, а како богата по идеји ! Слатке воде код Цариграда. (Сликао г. Ст. Тодоровић). Ова равница, која је пуна извора сдатке воде, омиљепо јс место Цариградског света за тефериче. Ту о лепим данима пзлазе турске породице на обданицу да се надишу свежег ваздуха и напију водс какве нема у Цариградским зидовима. Наш сликар г. Ст. Тодоровић изабрао је сунчани залазак на Слатким Водама, те жадимо што нисмо у могућности да овај лепи дандшаФТ изнссемо бојама рсиродукован, како би се његова црава лепота најбоље видела. Дубровник. И ако га зуб времена већ давно и давно нагриза, и ако су га из темеља задрмада и рушида два земљотреса, — он је још вазда пун остатака своје величине, моћи и лепоте. Зграде храмова Св. Влаха и Госпе Велике, Кнежевски Дом, Спонза, Јавнн Кдаденац, Минчета, Градски Зидови још вазда немо сведоче о великом културном ступњу мале Дубровачке Републике. Доносећи у овом броју слику целокупног изгледа питомога Дубровника жао иам је што ће се наши читаоци и невољпо сетити најновијих дана из његова јавног живота. Али ии садашња превласт засдспљене српске браће у њему, превдаст коју су вдасги силом извојевале, не ће биги у стању да Дубровников срнски карактер поништи. Дубровник је већ одсудно рекао шта је и чији је. Мала Венеција. У дивиом далматинском приморју, по њоговии ведрим иебом дежи ово местанце које је са лспоте свога положаја добило име Мала Веиеција.