Нова искра

Страна 318,

Врој 18. и 19.

градски и Костић не хтеше одустати од предавања на српском језику, буду обојица уклољена из гимназије: Подградски буде пензионован, а Костић добије за проту. Осим слузкбеног, политичког и кљижевног рада, Подградски је свој део приложио и чистој науци о језику. Кад је МиклошиК по налогу бечке Академије писао своје студије о Циганима, обратио се Подградском за помоћ, јер је од једног ученика Подградскога дознао, да он (Подградски) зна цигански. Ево како сам Подградски прича како је ушао у изучавање циганскога језика: „Кад нам је ЈБудевит П1тур предавао компаративну граматику, поменуо нам је, да цигански језик има флексија, а не суфикса. 0 распусту, ја сам код куће узимао Циганина и састављао сам најпре циганску декламацију. Питао сам га како се каже цигански : кољ — граст. За тим како се каже : украо сам ? — Ме чордем. А како : украо сам коња ? — Ме чордем грастес. На тај начин дознао сам какву флексију има 4. пд., а уједно, да је карактеристика пређашњег времена д, јер : крадем цигански је чорав, основа је дакле чор." Подградски је три године на том послу радио за Миклошића, који га је за то добро награђивао, и израдио му је ону партију, која је у циганској граматици најтежа, а то су заменице. Осим тога. превео му је : из I. књиге Мојсијеве 1. главу; из Еванђеља Јованова 1. главу; Оче-наш ; Верују ; — скупио му је до осамдесет циганских песама, све у дијалекту румунском. На особиту нрепоруку Миклошићеву дошао је у Србију 1882. год. и био постављен за контрактуалног професора. У словачким новинама штампао је чланак нод натписом „Сиротни Дом у Београду" где је изнео: с каквим јеплеменитим одушевљењем српски народ прихватио ову човечну установу, као и неке занимл,иве призоре, који су се десили у истом дому. Подградски је окушао своју књижевну снагу и на ■ српској драми, нагшсавши драму „Леиосава !" Али, баш по његову признању, више вреди што је за време својега бављења у Србији превео на словачки језик све готово најбоље умотворине српске у ирози, а из поезије (стихова) само Хасан-агиницу, и то гш преводу Гетеову, са немачког, с тога, као што сам вели : „што се ова најлепша српска песма у оригиналу нашла већ осакаћена. (Можда потпун оригинал ове песме налази се и дан данашњи у архиви Гетеовој. Кад би хтео ко да тражи!)" Године 1896. написао је на словачком језику трагедију са историјским мотивом „Татре", у пет чинова. Та је трагедија награђена са 150 форината. Па другом позориганом делу ради бага сад, а то је : „Ифигенија Балканска," мелодрама. «У рукопису има : „Студије за младог српског драматитса и драматурга," „За успомену својим пегдашљим ученицима". Ну за ово нема издавача.

Као гато се из овог кратког прегледа види, живот и рад Подградскога текао је и развијао се у главном у три правца: у политичком, књижевном и просветном. У свим тим правцима рада, Нодградски је свесрдно уложио своју богодаровану и образовану моралну, естетичку и интелектуалну снагу на корист свога словачког и братског му српског народа! Скоро подједнако делио је плодове труда својега и словачком и српском народу. Нарочито српска омладина, и с ове и с оне стране Саве и Дунава, дуго и дуго сећаће се мудрих, очинских и искрено родољубивих поука и савета својега омиљенога наставника .Тосифа Подградскога. И не само то, него и на делима мпогог и многог ученика његова већ се видело и још ће се више видети, како је здраво било семе, којим је засејавао срце и ум српскога подмлатка, нарочито исти-

чући као највећу потребу српскога народа : да његова интелигенција буде иоштепа и карактерна. Свеколики јавни рад Јосифа Подградскога стећи ће временом и више признање, но што се то види сада, када овај заслужни старина траје тешке дане, живећи у Београду као пензионовани професор, у средини своје многобројне породице, од, у самој ствари, и сувише скромнс пензије. 30. сентомбра 1899. г. у Бсбтраду. јУ1омчило Х&анић.

Град Бочац. — Поред Врбасова тбка, који пара богату, лспу и поиоситу Восиу, вијс се дру.м који ћс те из Вања-Луке за Лајцс панети на диван крај. У брдскоме ланцу угдедаћеш како се виси град Вочац, који је некада био турска тврђава, — раји страх и трепет, а данас рушсвина по којој гугатери гмизку. Њиме данас нутник забавља свој ноглед, а некада га је у страху далеко обилазио. Албум лепоте срнских земаља није још ни из далека завршеи, па нека и ова слика буде један прилог за њ. Цар - Звоно. Једно од најређих чуда у воликој Москви јесте торањ Ивана Великога који је на пет спратова а висок 82 метра. Тај торањ налази се на К.атедрадном Тргу, а у средини старе руске престонице. На њему је 34- звона разне величине, а међу њима највеће је звоно Светога Вазпесења, које је тешко 37.000 килограма. Па ипак опо је кепец само према Цар - Звону које је у подножју торња на гранитној подлози, а које је највеће на земљи. Ово московско Џин-Звоно, познато под именом Ц а р - 3 в о н о, чију слику доносимо у овоме броју, високо је иреко 8 метара а у основи је шпроко 7 1/ ј метара. Дебљина му је у горњем делу 37 а у доњем 56 саитимотара. Тежина му јо 195.000 кгр. Споља је украшено рељеФима Иеуса, Вогородице, Јована Претече, цара Ивана Алексијевића, Херувима који су око Св. Петра, Ане Пророчице, цара Алексија Михајловића и царице Ане Иваиовне. На врху је звоиа земљина кугла и крст. За владе цара Алексија Михајловића саливено је год. 1654. ово Цар-Звоно, а 1674. постављеноје норед торња, јор беше утврђено да га торањ неће моћи одржати. Оно је тада бидо тегако 140,000 килограма. При једном иожару 1706. год. сурвало се са подножја, те 1731. по заповести царице Ивановне, сестричпне Петра Великог, прелије га поново Иван Феодорович Маторин, од када и има садошњи облик. Доциије га ставише на дрвено подножје које бешо сувише слабо за Цар-Звоно, јер се исте године сурва са тога нодножја, којом се прнликом одломи са доњега краја један комад тежак 11,000 кгр. Од тада је Цар - Звоно лежало стотину година у земљи у коју се беше зарило за 6 метра. Тек 1836. годиие но зановести цара Николе извади га из земље архитекта МонФеран. Том нриликом и пе покушаваху да га прелију или оираве, већ га само ставише на гранитно подножје на којему јс и даиас. Ужице. — Овај град из југозападне Србије иознат је нашим читаоцима из описа о њему који су до сада у више прилика излазили. Вило је досада и неколико слика овога града, али у овоме погледу Ужице не боше баш најбоље среће. До данас, ако се не варамо, најлепша је слика Ф. Еаница, али она представља Ужице пре тридесет и неколико година. Желећи да дамо верну слику данашњога Ужица доносимо је у овоме броју, уверени да ћемо на овај начин угодити својнм читаоцима који нису имали ирилике да посете овај град. Јесењи дан (сликао Л. Мунте). — Већ се осећа дах ранејесени; и ако сунце јога топло греје, ипак сутон већ доноси хладну влагу, а јутарња роса блиста на већ ножутолом лишћу. Сунце већ рано залази а са њим се и посденици враћају својим домовима. Сликар је ухватио кпчицом један моменат јесењога предвечерја, па нам га у овој слици износи иред очи. И ако овом нагаем сиимку недостају боје, ииак гледалац може да осети лепоту, која избија из ове, рекао би, просте слике. Зграда генералног консулата Краљевине Србије у Солуну. — Допесавши у прошлим бројевими слике сриских консулатских зграда у Сконљу и Битољу изиосимо даиас пред своје читаоце н зграду српског