Нова искра

Страна 298.

Н 0 В А

И С К Р А

Број 18. и 19.

СВЖТ ПРОПАДАI. ... АСТРОНОМСКА КОЗЕРИЈА <ГД Лроф. Јеленка ЈИихаило&ића. акле свршено је ! . . . Велшш закони васељене захватише и нашу Земљу и наш свет. Једном за свагда пресуђено је — да се свет пречисти, да земља оде у суноврат, да се уништи све што сада на љој обитава, да се једном скине с дневнога реда то Земљино питање и питање свега света у опште. Ала то мора бити ужасна катастрофа! Замислите, Земља ће се раепасти, грдне пукотине и провале развући ће се по целој дужини и нтирини љеној, у њих ће пропадати: не поједини људи и породицо, већ читави градови, предели и државе. Из пукотина ће покуљати врела вода, па ће захватити и спрати и оне што ос-тану горе, ван пукотина. Јаук људи мешаће се са трештањем громова и тутњавом земљотреса. Они, што беху један другом најмилији — не чују се више, не виде се вигае : један се суља стрмоглавце у једну бездан, другога вода носи и — Бог би свети знао где ће га закачити. Општа забуна, језа, страх, а што је најглавније .... свакога пробија хладан зној ! Такви се тренуци не преживљују; ту нема шале где се човек растаје са свим што има, са свима својим најдражим и најмилијим, где у тренутку постаје сиромах убоги и бедан, остаје усамљен, па одмах за тим нестаје и њега самог ; за њим иде други, трећи, све у једном магновењу само и — за тили часак — смак света је свршен. Уништен је поглед и последњег ока, у васељенски простор одлетела је и последња душа, на Земљи је уништен и последњи живот : зацарио се мир и тишина и.... никтоже нћстг да хвалитг Господа!.... Још има само један покрет — вода, та гробница толиких нада и идеала, што се као каква хала протеже и миче широм опустошених предела и разјапљених урвина. Како је гадна сада ! Ни једно ухо не ужива у „жубору" њеном, ни једно се око не наслађава у „бисерним таласићима" њеним, ни један уморени путник не крепи се њоме на студенцу .... све што би је гледало, све што би је слушало и свежило се њоме .... све то, јадно и жалосно, ваља она по рапавоме и каљавоме дну своме ! . . . Али неумитни закони што господаре васељеном, ма како да су строги и неумољиви — једини закони без измена и допуна — ипак су и крај свега тога великодушни. Они су, с обзиром на Фине живце нашега лепога пола, определили, да се сва та неизбежна катастро$а изврши ноћу када сви спавају. Ах, колико ли ће се лепих речи прекинути и застати тада ! . . . Ако баш кога лупњава те ноћи и пробуди иза сна, то ће бити за часак један, после кога ће у брзо доћи и крај, те тако неће имати времена ни једну молитву да очита, а где ли још да уреди своје ствари или да остави писмо посмртно! Та фатална, та неизбежна, та црна ноћ биће баш изме!)у 2. и 3. новембра ове године. Дакле Земљи и свету не би суђено ни да наврши 19. век од рођења Христова, а где ли још да славећи успехе овога века још и заплива којом срећом у 20. век ! .: . А „париска изложба", иа толике дтаЉ-карте, па пројектована путовања — све ће то отићи „под лед!" Ну, кад се човек мало размисли, ипак се најзад мора и с тим помирити. Свака ствар на свету има свога почетка и свршетка. Једини је Бог био пре свију ствари и остаће после свију ствари. Има животиња, којима сав живот траје само по неколико сати, има их које трају по више година ; има дрвећа које живи по хиљаду година и има ствари које трају још много више : па ипак ништа није вечито — токмо единг Боп! Ми морамо признати да смо велике егоисте и у том погледу: кад комарац

цркне, то не знају ни најближе му муве, а кад човека нестане онда удри у кукњаву и запомагање. Ми хоћемо само да живимо и не би хтели никада умрети. Али ето, неминовни закони наређују нам, да се из земље враћамо у земљу без злата и сребра, које треба да остане горе, да се нађе онима што певају и веселе се. Па .... и тој земљи доћи ће крај Што то ми баш морамо зепсти још и за њен опстанак ! . . . Па ипак морамо бити мало обазривији. По хришћанско ј дужности морамо участвовати у патњама сваког ближњег, нарочито када он страда невино, безсвојекривице. А кад се један-пут већ мора мрети — сваки воли да умре часно, да погине у часном боју за спас домовине или на јуначком, отвореном мегдану. Али — признаћете сви — чисто се човеку и не мили мрети, кад би имао да погине од каквог протуве, кукавице, гоље и то још мучки, онако из небуха. Такве катастрофе изазивају очевидно и веће саучешће. Ето видите, тако вам је исто и са Земљом. Замислите само, овој нашој лепој Земљи с романтичним пределима и богатим рудницима, са тако културним тековинама и тек пробуђеној свести становника за напредак, у сред најлепшег укуса моде и .. . . овој нашој лепој Земљи, велим, није суђено да пропаст буде у борби с јачим противником, са каквим часним и силним ритером васељене, већ ;јој је суђено да пропадне од једне вагабунде, праве скитнице и пропалице која — слично Дон Кихоту — лута по простору, па јој се ето прохтело да. лупне главом и о нашу лепу и мирну Земљу, као год што је голи витез од Манче ударио на ветрењаче ! .. . Јест, јест, судар небесних тела .... судар фаталан .... судар једне луталице комете са натном Земљом разрушиће Земљу, укиштиће све — тако веле нови пророци!... Ух, ала је то страшно ! . . . Па кад је тај судар неизбежан и тако фаталац хајде бар да видимо „личне податке" тога витеза, луталице те комете што се цела З.е.м.ва јежи од њеног приближавања. Пре свега, према данашњем стању астрономске науке, поуздано се сматра, да комете нису једноставна чврста тела, као што је на пр. наша Земља. Оне су састављене од самог комађа (које чини њихово језгрој и прашине (која чини њихов реп) обавијене магличастом светлом материјом (кбма), што све свакако представља остатке од неких уништених светова. И ту комету, од које нови пророци — па ма како се они звали по имену — очекују пропаст Земље, открио је астроном Темпел 1866. Она је 2. (14.) јануара те године била најближа Сунцу. Израчунавањем путање јој, нађено је, да је она сасвим слична са путањом једног метеорског роја, који је назват Леонидски Рој. Оваких ројева има неколико и сви подаци о њима утврђују, да су то остаци од растурених комета. Њихова се материја — ситно комађе — растура дуж путање, којом се крећу око Сунца, а оне су им све у облику елипсе. Наша пак Земља, крећући се својом елиптичном путањом око Сунца, пресеца сваке године њихову путању у једној одређеној тачки. Еад год Земља пролази кроз ту тачку, она пролази — као кроз плеву — кроз растурено комађе роја, које се ту деси. Том приликом привлачи себи поједино комађе својом привлачном силом и оно пада на Земљу. Како се пак ти метеорски ројеви састоје од врло разређених падалица и метеора, то се и појава тога привлачеља јавља у облику јачих и слабијих падања њихових кроз атмосферу земаљску, што се у осталом и сваког вечера може видети, само у врло маломе броју. За метеорски рој Леонида, који у овој прилици прети Земљи, зна се још од 902. године. На основу свеколиких података о њима од тога доба израчунато је, да се главна маса њихова, главни рој, сусреће са Зем.љом сваке ЗЗ 1 /^ године. То пак показује, да је и сама комета, чију рушевину представл,а овај рој, морала обилазити око Сунца за толико исто времена. Скоро је хиљаду година како се