Нова искра

Број 22. и 23.

са свим без иитереса, шта више нрема Јованчиним сватовим а, воји су истог вечера давани, нзгледа и јака. Да пређемо на овај месед који је разноврстаи н нун догађаја. Прво имамо да забедежимо гостовање берлинског глумца Матковског, па затим појаву Векових Г а в р а н а и, напослетку и најважније, нрославу тридесетогодигањиде Народног Позоришта. Кад не би била дужност позоришног хроничара да каже ретдве о једном тако важном гостовању, као што је ово Матковског, коме су иредходило оне силне реклаие, брошуре, које узгред речено личе на бакалске огласе, у којима чак није изостала и она вашарска реченида »дођи на види!«, па оне циркуске слике, које су биле изленљене по угловима и оградама и које су представљале нре каквог акробата но »најславнијег трагичара светског,« велим, кад то не би била дужност нозоришног хроничара рећи јито о том гостовању, иикако се не бих лакао пера да баш јакажем које тај Матковски. Његови земљаци веле да је грандиозан таленат, да је иајвећи трагичар светски, да је немачки Муне-Сили. Ми им баш нисмо миого веровали али смо инак очекивали нешто велико. И кад се нојавио Матковски првог вечера у улози Сигисмунда, ми смо вндели врло велику лигуру, али на највећег глумца светског чак није ни личио. Другог је вечера, као Уријел Акоста био срећннји, можда зато што је комад био ближи иредстављачу, и без сумње зато што је био нун сцеиа од еФекта. Заврлшо је своје гостовање Кином у драми Ал. Диме. И ов;>г је вечера имао већи успех но првог, али отменост коју су код њега истицали у првом чину није надала у очи, а људкост коју му приписују нисмо осетили. Изгледа да ни публика није нашла ништа велико иа немачком глумцу, јер га је поздравила одмерено, готово хладно, пљескала му је али се баш иије заносила њиме. Тако је Матковски примљен учтиво, али без одушевљења; ноказао нам своју вештипу, али није задивио својим тадеитом, испао само добар„глумад али не и највећи. Гаврани. Нисацје Гаврана појава у Франдуској драми, не толико својом орнгиналношћу колико снажним талентом. Он припада оном колу књижевника који преносе Золин натурализам у драму, и међу којима њега истичу као редак и истински дар. У овој комедији он избија снажно, разлива се обилно од првог до иоследњег чпна, јавља у свакој сцени, јасно види у сваком лицу. У исто време у њој се нотпуно огледа нов правац са свима својим особеностима, то је натурализам груб, сух, »минуциозио егзакт.аи,« без конвенционалности драмских, у колико се без њих могло. Сва је садржина комедије нрикунљена у тој једној речи гаврани. То је симбол човека који Веку изгледа црн, прождрљив и кобан као гавран Он је извадио из живота и ноказао на редак начин једног буржоа, једну »породичну животињу«, која ради, живи и умире за нородицу, и шест гаврана, који долазе после смрти његове да разграбе све што је оставно, а ои је лено оставио : знатно имање и леие и младе кћери. И то ,је Беку данашње друштво, у својој суштини састављеио из дрвених, угојеиих и доброћудних »бакала«, који су ређи, и гаврана, грабљивих, дрских, огавних, који су чести. У I. чину, који је придично дуг, али је бар зато и занимљив, нисац је поређао неколико сцена такође дугих, једну за другом, као живе н занимљиве групе, тако да тај чин изгледа као живонисна збирка, у којој би се сцене могле изостављати или додавати, на да ипак целина и јединство ие изгубе ништа. Прво нам је дао слику буржоаске породице, безбрижног н срећног живота. То је учинио онширно, на начин духовит,. смишљен и импресиван до крајних граиица. После неколико тренутака у ко.јима смо гледали ту нороднцу како се креће, говори и ради ми смо је нбзнавали као стари знанци. Слика њена тако је јака, жива и правилна да изгледа као у челику изрезана. Ево је. 1'осподин Вињерон, угојен, претовареи јелом, задихан и знојав одмара се на дивану. Једна кћи, Бланша, догов.ра се с матером о ручку о коме ће бити њена прошевина; друга снева на клавиру уз Вердија; а трећа, најпаметније и пајбоље дете очево, кара свог прождрљивог оца што је много јео, што не пази на савете лекарске, што не чува свој живот. Старац сит, весео и доброћудан, час покара које дете, час замеће шалу с њим, час га љуби, а кад је долетео Гастон, весели и раскалашни момчић његов, он је усхићен, трпа му новце у шаку и светује га да се проводи, Он силпо коли своју децу, за њих ради и живи и хтео би да се никако не одваја од њих, али рад га истрже из загрљаја дечијег, рад кога он и предузима само ради њих. За овом сценом пуном живота и свежине, у којој нема ни једног места нразног, ни једне речи извештале или излишне, ни једног лица нејасног, долази друга, н;1 исти начин изведена, Финаилака, разговор двеју госпођа, госпође Вињеронове и госнође од Сен-Жениса, свекрве Вланшине. Разговор њихов личи па каскаду

свеже, блиставе плаиинске водо која се иовија за нзломљеним и испресецаним коритом својим : скаче, нрска и пенуши се, разговор пријатан, разнопрстан, који прелази с нредмета на нредмет и баца јасну свстлост па једну и другу особу. И тако видимо две трижанке, .једну добру мајку, жеиу обичие памети и домаћицу из буржоаско куће, и госнођу од Сен-Жегшса, која узима Вланшу за сина само ради новца, гаврана који је само нешто уљуднији п нитомпји од других. — У трећој сцени нојављују се сви гаврани, сасвим природио сакупљепи добрим ручком. Опа је изукрштана кратким п живим разговоримл у ко.јима со роченпцс добацују вешто и фипо , нрелетају пз угла у угао салона као репате звезде осветљавајући сваки угао, сваку бору на лицима која су ту. Све су сцене шпроке и замашио да би их могао у целиии изпети, зато се задовољите једним кратким дпјалогом који ,је веома карактеристичан, који тако много садржн у себи, унраво целог једног човека, најдрњег гаврана, господина Тесије-а, ортака Вињероиовог. Т е с и ј е (улази у салон). — Слуга сам, госпођо ! Г о с п о ђ а В и њ с р о н. — Дајте овамо шешир, госнодине Теси.је, да га остапим. Тесиј е. — Оставићу га сам, да бих га после лакше иашао. Г о с н о ђ а В и њ е р о н. — Како вам јо воља. Седите, овде у : Фотељу. Тесиј е. — Додпије мало. На пољу је хладно а овде је врло тонло, на док со мало не иривикнем овом ваздуху, стајаћу. Г о с п о ђ а В и њ е р о н. — Ви нисте болесни ? Т е с и ј е. — Чувам се да то не будем. Г о с п о ђ а В и њ е р о и. — Како вам изгледа, од ово неколико дана мој муж ? 'Гесиј е — Добро. Врло добро. Од како је доброг стања он је пажљивији. Вере мн, има нраво. Човек више вреди кад ношто има. Ја вас молим, госиођо, да нриђете осталим званидама ; ја ћу сачекати ручак у једном куту ове собе. Ја држим се да са мање речи није могао створити један човек. Г. Тесије воли себе веома много, но то још не би било чудо, јер св.ши човек воли себе, али он брпжљиво чува и иегујо себе. Г. Теснје јо невероватно практичан човек, ои чак води рачуна и о тој ситниди гдо ће своју кану оставити, а додније ћете видети како је њогопа нрактика и разлог избила и тамо где се они никад не појављу.ју, у љубави. Г. Тесијо се загледао у ону кћер Вињеропову која је била најпаметнија, најздравија и иајскромнија. Г. Тесије је учтив, али хладан, воли ручкове, алн је скроман и повучен ; Г. Тесије је готово сав у оној реченидн: Човек више вреди кад нешто има. Тако су и остали гаврани, једшш потезом, једном реченицом, у трепутку освотљони, и ми јаспо видимо кљун и канџс њихове. Ту је г. Вурдон, бележник Вињеронов, који се слаже са г. Тесије-ом, који је тачан 11.1 ручковима, дрзак, препредеи и штедљив ; на затим г. Меркенс, учитељ свирања, који је давао часово Јудити, гавран млад и углађен, који прави комплимонте богатству, иоштује га и оженио би се њим, али са сиротињом не воли да другује; где за њега нема да што себи »баци у кљун«, нема топлог доручка или лене зараде, ту се не задржава. Цео овај чин, као и цео комад имају тон који је особен, истинскп али одвоћ оштар, људе али крајности међу људима, живот али нробрано из њега опо што је најцрње. На крају чина та оштрина, та крајиост, тај несимизам, тај брутални иатурализам Беков избијајош силније. Пошто су со сви гости, нозвани на ручак код Вињерона, сакуиили, долази Гастон преобучеи као отац, кога је он могао врло добро да иредстави, и подражавајући његов глас, кретање н навике забавља неколико тренутака друштво. И тек што је био изишао из собе оставив состре, мајку и званице радосне и бозбрижне, уносе мртва Вињерона кога је капља ударила. Век је снојио крајности у животу да нокаже како у њему све бива, често баш оно чему се човек најмање пада, како живот није ружичаст, па и кад изгледа који тренутак такав, долази одмах за њим други, који ће вас уверити, да је он несталан и тежак. Један јо гледалац иза мене, пошто су уиели Вињероиа мртвог, објашњавао другоме како је то само шала. У I. чину иисац је, премда тачно и јасно, тек представио гавране, показао их само у разговору, на ситницама, у салону, а тек је у II., III. и IV. чнну развио њихове личности, увео их у акцију, унлео њихове интересе, показао их на иослу, како гракћу над својим нленом и како га разносе. Ја сам но навици пошао за том методом у реФерисању, да вас упознам са садржином комада; сматрао сам то за врло потребно, г изложио сам први чин нарочито онширније, како би вас што ближо