Нова искра

(Јтрана 362.

НОВА ИСКСА

Број 22. и 28.

„Не могу више живети без твоје љубави !" Судија стајаше хладан и неумитан као у суду. Хладно погледа покојницу. Монахиља, исправивгаи се као статуа, са очима пуним суза, гледаше брата и очекиваше. Он журним корацима приђе прозору, удуби поглед у таму и замисли се. Када се окрете, сестра Еулалија стојаше оборене главе и без суза. Он приђе, покупи разбацана писма и врати их на старо место. За тим приступи покојници и над њом склопи засторе. А кад с упаљених свећа побледе светлост према јутарњем зраку, син се журно подиже из наслољаче, у којој је седео, па и не погледавши више своју умрлу матер, изађе осудивгаи је на одлучење речима: — Оестро, хајдемо!

Л

1ЛЕГИЈА

м,

I рачно иебо са свпх страпа К'о грешника лута страсна. И суморно све умукло, Ни од куда гдаса јасна; Само ветар што јауче Кроз суморне, пусто страпе И по нољу бесно иоси Сведо лшиће, голе грапе. Зли гласници — црни врани К'о предзнаци смрти скоре

Нигде цветка, све увело К'о пустиње леже равни; Густа магла лако пада И растире вео тавни. Све увехло и иропало, Нигде чара, нигде баја И природа сва замрла И њезииог нема сјаја, Под трњаком неким малим Једна ружа још остала,

II.

111.

У даљину поглед блуди, Нема мира, станка нема, И около свуда гледа Шта му тиха вечност снрема. Пред њим старе тротпне куле И развале мрачне стоје, И нричају немим збором Историју судбе своје.

IV.

Пријатеља нема више — Хај, где ли је стара слава? Покрио их густи бршљан И са њиме бујна трава. II врсмена гледа руку, Где и њему исто справља; А он даље лети, блуди Успехе му отноздравља. А што маре живи сада За давнашње мртве своје?

Но пољима тужпо лећу; И њих црне мисли море. На граичици обнаженој Сакрило се тиче мало, Жељни поглед југу шаље, Тек пгго није занлакало. II досадно кипта пала Свуд на горе, поља плава; Дах отудеме, хладне смрти Ода свуда провејава.

Ал' светлости нема вишо На којој је тако сјала: Лиске су јој тако бледе, А слабо је лице свела; Другарица својих нема А њима би жудпо хтела. Ој, ружице ленолика, На нољани што ћеш сама? Ја те берем да не венеш Кунајућ' се у сузама.

Сад гуштери туда хите, Отровна их змија срета; Вити бршљан камен свија II купина свежа цвета. А звездано сјајно небо Са осмехом доле гледа, Мутне дане брижно ређа И вечност му нриповеда.

Што л' за живе мртви јоште, А што вечност за обоје ? У вечпости пеизмеру Кут одмора свагда биће ; А под мрачним сводовима Ситну мрежу наук виће. Окреће се коло смрти, Почетак ће доћи сваком, Уклопиће и нас време II вечитим скрити мраком.

V.

А кад падне тихо вече И чаробно снусти крило, Ја се срећног доба сећам, Доба што је давно било. Гледам месец бледа лика Како реже азур плави ; И поћ како бди над светом II рој звезда што се јави. У тишиии тек се чујо Жубор регсе, шумор грања

Давпо беше. Бујном жићу Младост разви бујна крила, У најлепшем царству снова То ј' најленша песма била. Још ми маглом ведро очи Пе мутише горке сузе, Нит' наћоња сенка лака Оведрено чело узо.

Вајно вече. Глас песама Хорио се пз далека; А на нлавом ведром своду Спуштала се нојца мека, К'о голема шајка каква Јездно је месец горе, Ситне звезде трептале су К'о да чудно приче зборе. У захлађу горе тавне И1то вечности дане ниже, Нем к'о спомен давних дана Ионоснп се дворац диже. Ту, у њему бајна мома Водила јо дане маја,

Врзим летом време јури II редово своје спује, Већ у двору збор замук'о И у јаду све тугује. Оронули трошни зпди, Кам до кама на све страио, Нануштене светле собе II одаје и дворане. Под времена тупом руком Све се паду своме клони, А кроз цустош краја милог Самртничка песма звони .... А кад поноћ крило сиусти, У дубини неме ноћи Слушао сам много нута Како јеца у саиоћи

Хори ми се, песмо мила, Ти мелеме душо моје, Све што имам теби дајем: Тужну душу, срце своје. У разгару цветна доба, У младости првој слави Душом мојом силио сијиу Животворни зрак љубави. И к'о свирка из даљина Пупа чара, пуна баја

VI.

VII.

И сеоска песма лака II несташна миловања. А у даљи тек славујак Ниже гдасе иесме своје, У милипи драги својо.ј Уснављиве песме по.је. И анђео светла лика С неба крил'ма зашуморп, Кроз свет чудни и засиали Благи ветрић залахори.

На крилима шариих снова Млада душа тад се диже ; Свет је узан, иебу хоћо, Ка блаженству, срећи блпже. А у младом срцу моме, У заносу првих дана, Свијао се рај незнани, Свијало се много рана.

II сањала сновс страсне Без почетка и без краја. Ал' кад нојца крило свије II тишина свуд овлада, Тихо као ноноћ сама Дизала се она тада. И мењајућ дице страсно Давала се ведрој иоћи, Са витезом неким страним Љубила се у самоћи. II незнано нлашећ' себе Скривала је лице драго, А са иеба сјајне звезде Смешпле се тако бдаго.

VIII.

IX.

Глас незнани нренуп туге, Што и само срце слама, И јецајућ' у осами Мешао се са сузама. То дух тајни мбме оне Кдиче пебо, звезде бледе, И жбун свакн, травку сваку, И вечите горе седе Не би л' они рећи зиали, Са витезом оним шта је ? Звезде трепћу, гора хуји, Али тајна тајном траје. II дух сада сваке ноћи С вечним болом слабих груди, Јецајући без престанка Кроз светове тихо блуди ....

Младе тежње силно диже У крајеве нова сјаја; Чар незиани срце узе И одагна прве јаде; Нови живот нодухну ми II души ми крида д.)де. Небу хтедох.... ал' узамаи Не хте дати даре своје, II глас тајни прошанута: Далеко је, далеко је .. .,