Нова искра

В рој 22. и 23.

НОВА ИСКРА

(Јтрана §61.

РАСТАНАК ГИ ДЕ МОПАСАН мрла је без мучења, тихо, као жена које је живот био без замерке. Лежећи на леђима, она се одмарала у својему одру. Очи затворене, лице мирно, дуге седе власи намештене као да их је тек пре десетак минута зачеитљала. Цело покојничино лице било је пуно израза смирености и покорности према судбини. Осећало се, да је у том телу пребивала добра душа. Еако је њезин живот био тих и како је мирно умрла ова разборита жена! На коленима поред покојнице неутешно је плакао њезин син, строги, неумољиви судија, и кћи, монахиња у постригу, сестра Еулалија. Мати им је од њихова детињства још улевала у душе правила наравствености, сталну љубав према вери и вршење дужности по савести. Син је постао судија, па је као такав, са законом у руци, уништавао без милости криве и поклизнуле. Кћи, одана целомудрености, васпитана у строгим правилима, одрекла се л,убави према човеку и ставила на се монашку одећу. Оца нису запамтили. Знали су само да им је мати била веома несрећна и — ништа више. Једна покојничина рука, бела као од слонове кости, опусти се с одра; монахиња је прихвати и обасу пољупцима. На покојничиним грудима било је Св. Распеће. Другом руком још је чврсто држала причесну честицу коју од последњих тренутака не испушташе; набори одеће њезине сачуваше слику последњих телесних покрета пред вечитом непокретљивошћу. Неко полако закуца на врата, те обоје окретоше главе. Вратио се попа који беше отишао да вечера. Опажало се да је у своју ка®у налио више коњака; тешко је дисао и правио се ожалошћеним. Прекрстивши се приђе расплаканима. — Но, децо моја, дошао сам да проседим последњу ноћ поред покојнице и да поделим с вама тужне часове. Ал' сестра Еулалија неочекивано устаде: — Захваљујемо вам, оче! Решили смодајаибрат останемо сами с њом. Хоћемо да. је се нагледамо, па желимо да у троје проведемо последњу ноћ, као што је бивало пређе, док .... док смо још били мали и проводили ноћи са својом јадном матером .... Није могла довршити. Зарида горко а сузе поново потекоше из њезиних очију. Попа се поклони, па, сањајући о својој постељи, проговори: — Како вам је по вољи, децо моја! — За тим клече, прекрсти се, устаде и тихо изађе из собе, говорећи полугласно: То је светитељка била! И они остадоше сами — покојница и њезина децаУ мрачноме углу одмерено откуцаваше часовник, а кроз отворени прозор доношаше ветрић пријатан мирис шуме и покошене траве. Мека месечева светлост продираше у собу. Ни једног звука у пољу, само што по каткад закрекеће жаба или ноћни инсекат, као пушчано зрно, улети у собу и лупне се о зид. Мир, спокојство, божанствена меланхолија окружаваху покојницу, као да из ње саме долазе, и проносише се кроз пространство ублажујући и саму природу.

Судија, још вазда на коленима, зари лице у одар материн. Из покривача чуло се дубоко јецање, као да негде далеко у очајању довикује: мама, мама, мама! А сестра, паднувши на под, ударала је челом у наступу очајања вичући: Иеусе, Исусе! Мати! Исусе! — Обоје утучени неутешном несрећом кукаху, јецаху, ридаху. За тим се смирише, ма да им сузе још вазда текоше низ лице, али тише као оно када после буре оспе дуга, дуга киша. Тако потраја подуже времена, док се на послетку не дигоше и не почеше посматрати драги леш. Успомене, јуче још пријатне а данас тешке и тужне, изницаху им у памети до најмањих ситница поред којих као да оживљују они којих је нестало. Сећаху се догађаја, речи, осмеха, гласа оне која више никад неће ттроговорити с њима. Видели су је поново срећну и задовољну, сећали се њених речи и одмерених покрета којима је те речи пропраћала. Како сујеволели у таким тренуцима! Разумедоше како је сад страшна њихова усамљеност и како велика љубав према покојници од које се растављају. Она им је била ослонац и вођ докле беху мали, она је била радост њихова живота, а сада, је, ето, све ишчезло! Она им је била мати, мама, тело од којега су рођени, свеза са прецима, — а сад је више нема! Сада су сами! Монахиња се окрете брату: — Сећаш ли се како нам је мама по некад прочитавала своја стара писма? Сва су још ту у преградици. Дај да их читамо поред ње у овој ноћи, да се тако растанемо. То ће нас читање познати са њезином матером, са нашим рођацима о којима нам је често причала .... И извадише из преградице десетину завежљаја. Пожутели листови беху пажљиво савијени и повезани. На једном свеску писама беше забележено: „Отац". Отворише завежљај и почеше читати писма. То су биле старинске посланице из прошлога столећа: у једноме беше почетак „Вазљубљена моја кћери", у другоме „Прелесна моја", у трећом опет: „Драго моје чадо", затим „Моја драга кћери". И монахиња поче читати гласно, дознавајући крај покојнице цео њезин живот, све њезине драге успомене. А судија је седео наслоњен лактом на одар материн и не скидаше очију с њезина лица. Изгледало је као да покојница то осећа и као да је с тога срећна. — Све ово треба метнути крај ње, нека јој то буде покров. Па узевши други завежљај писама, на којему не беше натписа, поче гласно читати: „Мила моја, ја лудим од љубави према теби. Патим од јучератпњега дана; горим као у паклу при сећању на те. Осећам твоја уста под мојим пољупцииа, твоје очи пред мојим очима, — тебе сву. Ја те љубим, љубим, љубим! Због тебе ћу полудети. Мој те загрљај чека, а ја жудим. Цело те моје биће опет жели, опет теби тежи. На мојим уснама још горе твоји пољупци". Судија се исправи. Он трже писмо из сестриних руку и погледа у потпшзу речи: „Љуби те страсно твој Анри". Оцу им беше име Рене. — Није од њега! Брзо докопа завежљај и извади друго писмо: