Нова искра

Н 0 Б А

И С К 1' А

СТЈАНА 27.

ћао, него болове у рањеној руци, која је била сва у отоку. У његовој души прекипе, и он се одлучи на освету — на победу или смрт. Позва, уочи Богојавл.ења, своје воднике и саопшти им одлуку. Издаде наредбу, да један вод иде десно ка Кадијачи, а други да иде лево к Сечаници, да сузбијају Турке, како не би могли помоћи онима на Орлићу. Поноћ. је. Мраз, какав може бити о Богојављењу и какав се од оне зиме памти. Устаје Коста .... узима чутурицу с вином, крсти се и гшје три пута у име Оца, Сина и Светога Духа. Причести се.... спреми се за с.мрт. Пође од једнога до другога усташа .... буди их шапатом, да пођу с њим у највећој тишини. Кренуше се ..,. Студена ноћ. На небу звезде трепере, али потмуло. Зраке њихове унија магла, која је испод њих и спустила се на земљу .... Од мраза се рука лепи за пушчану цев. Мрзне се дах из уста, те се у леденим иглицама хвата на брковима, на бради. Лагано се иде да се не чује бат ногу по смрзлој земљи. Већ се приближише Ћувику, на коме је стража. Черкез је на стражи. Можда је осећао смрзавање, па је зато непрестано ходао. Шумерковић му је с бока. Нанишани. Пуче пушка и Черкез се заљуља и стропошта.... Усташи загрмеше пушкама и полетеше на непријатеља. Непријатељ се уплаши, збуни.... не зна шта ће, куда ће. Шуменковић се упути једном Арнаутину испред шатора. —■ Шта ћеш ти ? — упита га Шуменковић арнаутским језиком. — Хајде да дижемо рањенике ! — одговори му Арнаутин, мислећи да је то какав његов Арнаутин. У том Коста скочи на њега и вичући: „Ја тебе тражим!" — ухвати га за гушу. Понесоше се. Коста уграбите Арнаутина сабљом удари по глави, али се Арнаутин још не да. Затим Коста прибра снагу, коју може дати само осећање живети или погинути, заљуља Арнаутина и обори га. Посече га. . . . То је био један од вођа арнаутских. Борба се продужи. Кад се раздани — Орлић с тридесет лешева арнаутских беше у српским рукама! И кад се оно после Сливнице стаде прикупљати снага за други поход противу Бугарске, — Шуменковић поби заставу пред својом кафаном „Мали Балкан" на Тркалишту и стаде скупљати добровољце. *) С добровољцима дође у Врање под команданта Милоша С. Милојевића. До поновног рата не дође, али остаде вера да се Сливница мора претворити у — Велблужд.

И у мирно доба Шуменковић није престајао ратовати за. српско име и неослобођено Српство. Од установе Друштва Св. Саве Шуменковић је непрестано један од најодличнијих чланова Главнога Одбора. Сад је и потпредседник у Друштву за потпомагање радника из Ст. Србије и Маћедоније. Он је увек онде где се не само ради, него и прилаже за бољу будућност српскога народа.

*) Ево од речи до речи штамиана п о з и в а за уписивање добровољаца. »Под командом проФесора и резервног капетана I. кл. г. М. С. Милојевића бив. команданта дежево-ибарских устаника и добровољада, купе се добровољци за одбрану драге нам отаџбине и достојанства Србије и српскога народ). Враћо Срби! Похитајте нод заставу Витешког Обреновића за одбрану части и српскога имена! За упис ваља се јавити потписанима код »Малог Балкана« на Тркалишту. К. А Шуменковик М. В. Веселиновић

Али је најзначајнији прилог, највећа задужбина Косте А. Шуменковића — величанствена црква, коју је подигао у своме селу Боровцу на развалинама старе цркве. Цркву је подигао по плану, који је израђен у мипистарству грађевина, добротом пок. Мих. Богићевића. Она је по величини као београдска Вазнесенска црква, и још за који месец, па ће црква „пр тојати," у њој ће се служити служба Богу за народ срнски, за њеног „ктитора" Косту А. Шуменковића. Заслуге Косте А. Шуменковића и на бојноме и на патриотскоме пољу достојно су оцењене и с највишега места. Шуменковић је одликован: Таковским Крстом с мачевима петога степена, Таковским Крстом четвртога степена, орденом Св. Саве петога стенена, сребрном медаљом за храброст, златном медаљом за храброст и ратним споменицама. Осим тога, од Друштва Црвенога Крста одликован је његовим крстом, а од Друштва Св. Саве његовом медаљом. Од црногорскога кнеза Николе одликован је Даниловим Крстом четвртога стеиена. Коста је још снажан, још јунак, а непрестано стожер, уздање и добротвор за Србе из његова краја. Пре неколико месеца добио је малу капљу у десној руци, али ће још моћи сабљом да маше, јер ако га десна рука не хтедне „слушати" — говори — он ће је левом руком одсећи ! . .. Од порода има два честита сина, снахе, унуке и унучиће. Шуменковић има само једну скромну жељу, зна само за један једини страх. Страх га да не умре у постељи; а жеља му је да погине на бојном пољу за слободу српску .... Драге читатељке! Драги читаоци ! Придружимо своје српске жеље овој необичној жељи Шуменковићевој — да погине у рату за ослобођење и уједињење Српства, па да буде сахрањен у својој задужбини али у слобо дноме срискоме Боровцу! На Нову 1900. Годину Београд Зар. р. ЈТоНовић

Љубљана, 18 децембра 1899. Врло интересни чланак, о бугарском народноч позоришту, што га је објавио у „Новој Искри" г. Милош Цветић, побудио ме је, да поштованим читаоцима „Нове Искре" прикажем у неколико редака и позоршне прилике западне браће Словенаца. Пре свега треба да нагласим, да у Словенаца путничких позоришних дружина никако нема. Какви су тому појаву прави узроци, не бих знао тачно да кажем, али чудновато је, заиста, како се у овој ствари подударају прилике Словенаца и њихове најближе браће Хрвата. И у ових, бар колико је мени познато, нема позоришних дружина, јер оне позоришне дружине, што представљају у градовима Троједнице, све су више мање српске хоћу да кажем, њихови су чланови понајвише Срби православне вере. Ја тражим узрока овој појави у приличном разнарођењу градскога становништва у Троједници. У Хрватској и Славонији ухватила је немштина, а у Далмацији талијанштина дубока корена Томе се нико неће ни мало чудити, кому су иоле познате верске, политичне и културне прилике које су кроз толико столећа владале у овим покрајинама. Уз ове прилике треба још и то држати на уму, да је се у овим градовима населило много туђинскога елемента, на име : Официра, званичника, трговаца и занатлија. Немштина и талијанштина су нреовладале у јавном животу, па тако сасвим преотеле маха и у приватном.