Нова искра

СТРАНА 23.

Н 0 В А

И С К Р А

БРО.Т 1.

Уз оваке прилике готово нико ни мислио није, да би требало домаћих сила у оним позоришним дружинама, које су обилазиле градиће хрватске и далматинске. У суседној Аустрији и Италији било је такових дружина на претек, а будући да су се још у нолупрошла времена становници ових градова или барем кругови, који нолазе позориште, више служили туђим, немачким или талијанским језиком, него ли својим матерњим, није дошло ни-^ коме ни на крај паметп, да тражи домаћих сила, а још маље домаћих позоришних дружина. У Срба било је национално осећање вазда живље, шта више већ и ради народне вере било је тешко одметнути се од рода, док су се Хрвати и Далматинци уз дотицај немачких и талијанских досељеника а затим многих других, већ напоменутих прилика, радо швабили и латинили. Србе свих редова спајала је вера народна, па зато је и био дотицај Срб& тако званих бољих кругова са простим народом вазда тешн.и, па зато су и боље сачували народни језик, народне обичаје, народно осећање. Ево зашто се у њих појавила потреба народних позоришних дружина. Срби нису могли да намире своју жељу за позоришним представама' — глумцима из туђине. Они су били принуђени, да сакупе из своје средине позоришне дружине, па то се је збиља и остварило, па зато и имаду Срби своје нозоришне дружине, које могу задовољити жеље и потребе својих суплеменика па настављати свој уметнички рад чак и изван граница православнога Српства. У Хрвата и Далматинаца почело се грађанство тек у новија времена народно пробуђивати ; сада и они више не маре за немачку или талијанску драматску уметност, а будући да се потреба домаћих позоришних дружина тек од скора појавила, то они не могу сада сами подмиривати својих потреба, па зато су им српске позоришне дружине до-, бро дошле. Оне исте прилике, које су владале некада у Хрватској и Далмацији, владају у потпуној мери још и данданас у словеначким покрајинама. Од свих овећих градова на словеначкој груди једина је Љубљана, средиште Словенаца, град са претежно словеначким становништвом. Трст, Горица, талијански су градови, Марибор, Целовац, Деље немачки. Наравски да творе у овим градовима велики део Италијана и Немаца народни одметници, а потурица је гори од Турчина. Своју народност сачувале су боље омање вароши, особито у Крањској и деломице у Приморју; дочим су све без изнимке вароши у Корушкој, а већим делом у Штајерској, легла и гнезда немштине. За ове словенске вароши могла би добро служити једна домаћа дружина, која би изменице глумила у овим варошицама. Али то би било могуће само у зимско доба, јер у осталим месецима не би дружина. привредила ни толико да своју чорбу осоли. Онда не смемб. цуштати с вида ни ту чињеницу, да има у сваком, и најмањем градићу, колонија немачких или талијанских чиновника, трговаца и овим верна Фаланга одметника. Па ако још помислиш, да ради политичких и културних прилика сваки иоле образовани човек зна такође немачки, онда ћеш лако увидети, да имаду путничке талијанске и немачке позоришне дружине вазда посетника, а да се недостатак домаћих дружина ни мало не осећа. Напокон ни један домаћи човек не би хтео проводити свој живот гладујући и на тразличите начине патећи, већ такав живот оставља драге воље швапским и талијанским људима. Она публика, која осећа потребу словеначких позоришних представа, мора се задовољавати дилетантима, који често глуме на позорницама различитих забавних друштава, особито читаоница. Али како ове дилетантске представе немају другог циља, већ да се слушаоци људски насмеју, то се и представљају понајвише глуме без икакве естетичке и етичке вредности. Много пута има и у такових дилетаната дара, али зато се ретко ко одаје глумачкој вештини, па ако збиља ко успе, тражи себи ширега поља, него ли штојеједино словеначко позориште у Љубљани. У Љубљани има „драматично друштво," чијајезадаћа да омогући редовне представе на позорници земаљ-

скога позоришта. Одборници овога друштва-нису глумци од заната, нити дилетанти, већ родољубива господа, која се само из љубави према драматичној уметности труде око унапређења њезина у Словенаца. Ово друштво ангажовало је неколико домаћих, а и неколико туђина глумаца, па представљају сваке зиме шест месеци (:од друге половине септембра па до друге половине марта) у земаљском позоришту изменице са немачком дружином. Ова последња располаже са четири дана на недељу, а словеначка дружина са три. Будући да словеначки заступници граде две трећине земаљскога сабора, могли би Словенци за себе испословати и више дана у неделзи, али шта би друштву користило да има више дана на раснолагању, кад једва, једва достиже да како тако испуни и оне три вечери. Више пута не би могли ни глумити јер им не достаје 1) глумачког особља, 2) публике, која би нолазила позоришта у толикој мери, да би могло друштво како тако на крај изаћи са својим финансијама и 3) прикладних глума. Немци, који граде тек једну петину становништва љубљанс.кога, састављају се понајвише из отменијих и имућнијих редова, дакле официра, званичника, фабриканата, трговаца, који могу лако давати новчаних жртава и редовним нолажењем позоришта давати средства немачкој позоришној дружини. Осим тога имају у својим шакама крањску штедионицу још од оних времена, кад се у Словенаца још није била појавила народна свест. Та је штедионица исисала из словеначког народа преко четири милијуна ресервне закладе, па из ове и из богатих прихода троши велике новце за унапређи.вање и ширење немачких завода, школа, друштава. Кадгод нестане позоришту новаца, ево богатог врела, из којег могу црпсти потребни „пептз гегит" то јест новчани темељ, на којем су све ствари у људском животу. Ако сада помислим, да је љубљанским правим надринемцима лако добавити из Немачке или из Аустрије самих прикладних изворних комада, па и већ преведених, штампаних комада туђих аца, док Словенци морају добављати своје комаде и фуге руке, пак превођењем глуме трошити време и двоструки новац, видећемо лако, како су Немци и у овоме погледу у много угоднијем положају. Још треба памтити и ово, да Немци могу сваки час изменити своје глумачке силе, ако с њима нису задовољни. У широкој Немачкој и у Аустрији има вазда ваља.них глумачких сила за расиолагање; а, откуда ће Словенци добављати ваљаних сила, кад их у опће нема. Они се морају задовољити оним силама које имаду, па ако случајно какав члан позоришне дружине ради болести, путовања или којег год узрока ради неће или не може да ступи на позорницу, осујећена је представа не само за једно вече, него за све дотле, док се којом срећном згодом не нађе друга каква сила, која може'и више година потрајати. Тако љубљанска позоришна дружина већ две године нема праве силе ни за љубавне у г логе ни за трагедију (ни мушке ни женске). Словенци. су, истина, настојали да одгаје бар. неколико ваљаних глумачких сила. Али чим овима понарасту крила, одмах траже другде шире поље својем уметничком раду. Тако има. Београд госпођицу Нигринову, Загреб супруге Борштникове. Љубљана бољим уметницима не може ни нудити толике материјалне и моралне потпоре, колику независна позоришта загрепско и београдско, која имаду уз издашну државну помоћ а уз прилично хомогену или бар надмоћну народну публику и више прихода од улазница. Словеначки су глумци понајвише занатлије, писари и сличне руке људи. Уз вршење свога заната они не могу бити ништа друго него дилетанти, јер се не одају само и сасвим уметности. Зато им недостаје правога схваћања, удубљења и студовања својих улога, а много пута и самога меморирања. Од домаћих уметника још су понајбоље женске силе, јер оне бар науче људски своје улоге па уз интелигентност и савесност тачније врше своју дужност. Али уза све то, што