Нова искра

ВРОЈ'1 Н 0 В А I С К Р А СТРАНА 43.

Још је најбоље, мислио је, чинити се невешт; правити се као да никакво писмо није ни добио, и продужити по старом. Али одмах затим и то му се учини недовољно. На послетку, после кратког премишљања, учини му се, да је нашао најбољи начин : већ је једаред тражио премештај, тражиће га поново, и отићи ће из Н. Пом исао на ту могућност мало га умири. „Само, мислио је, да због мене немају каквих неприлика, а после, кад ја одем, шта им Бог да." Сутра дан написао је молбу министру, и отишао сАм да је па пошту преда. Имао је као неко предосећање да ће наићи, ако не баш самога писца анонимнога писма, а оно бар иекога, који дели љегово мишљење. Изгледало му је, да ће га, ако само дође у љегову близину, морати познати. Ио чему ће га познати, не би умео рећи; али све му је нешто говорило, да ће га морати срести. Од свега тога није ништа било. Па ипак, кад се пред вече враћао кући, изгледало му је, као да је отправио некакву дужност и био је задовољан. Кад је већ био близу школе помислио је, да. ће оне можда бити на свом прозору, и задржати га да се разговарају, пошто се читав тај дан нису видели; те с тога крену с пута, удари за мало преко поља, и заобилазним путем дође до школе и уђе у свој стан неиримећен. , Акј * * * ф Кад је сутра дан изашао на дворишта, спази га Марина мајка. — А где сте ви, господин-учитељу, запита га: јуче вас читав дан нисмо виделе ? — Био сам доле , у вароши, одговори он, трудећи се да буде миран. Имао сам пре подне нека посла, па сам тако и остао. — Па шта сте нам донели ново ? запита га она. — Ново баш ничега, одговори он. — Знате ли, да нам је било чисто необично без вас, продужи она. Као велимо недеља је, а синоћ нам нисте ништа спомињали да имате каквог посла. — И сам нисам знао, верујте. Било је сасвим изненада. Сад је и мени чисто жао што сам остао, а могао сам још на подне доћи. Кад је говорио то, учитељ је осећао како га два сасвим супротна осећаја крхају. И њему је њихово друштво било најмилије у читавом томе месту, и он је врло добро знао, да би тај дан много лепше провео да је остао

код куће, ма ништа друго но радио, но седео с њима и разговарао о оним многим стварима и ситницама, као што се то обично дешава у таквим приликама, и зато је рекао, да му је жао што није био код куће. Али с друге стране опет бојао се, да ће такве његове речи још јаче утицати, да се оне све више и више навикавају на њега. А допјшносити томе својим понашањем у тим њему познатим приликама изгледало му је за осуду. „Да само сирота зна", мислио је: „како би овдашње жене њене речи тумачиле, не би их никад поновила". — Видите, не рекох вам, продужи Госпођа Николићка: и јуче смо добиле писмо од Милоша, здрав је и доздравља вас. — Браво, рече учитељ: имате, Бога ми, вреднога сина. То је, ако се не варам, већ друго писмо ове недеље. — Јесте, друго .... Само,знате ли шта мислим, за што нам тако често пише ? запита, га. ■— Зашто ? запита он. — Нзему мора да је тешко самоме. — Па он вас скоро у сваком писму баш о противном уверава : тврди, да се сасвим навикао на самачки живот и моли вас да се не бринете о њему. — То је истина, рече Госпођа Николићка: али ја знам, да ће он тако рећи и кад му не буде добро, само да се ми не бринемо .... У дворишту су деца трчала, играла и викала да је врело као у кошници. Благо септембарско сунце сијало је кроз зеленило у школској башти На буњпшту, тамо у дну дворишта, петао је лупао крилима и кукурекао. У то и Жара изађе. —■ А где сте ви јуче читав дан ? беше прво што га је запитала, пошто се поздравила с њим. „Како су оне добре и наивне" помисли учитељ. (СВРШИЂЕ СЕ) ТИ СИ БИЈ1А.... 1 и си била ко пролећна ружа, Ја сам био ко славујак сјвтни ; На твоме лицу рудила је зора. — Ал' смо, душо, тада били сретни !

Маћедонка. Сликао П. Туман.