Нова искра

Н 0 В А И С К Р А

дра 1Г — А. Толстој бсше као туђин у свету. Био јс доста слободоуман да би сс саживео са блиставим вртлогом свстскога живота, да би се подчипио правилима што их такав зкивот прописујо. Моје авањо, Величипа, раскош, власт и сила Све је мени несносно, све празно, Д р у к ч и ј а ми сад је дужпост мила .... Ја се родих да несником будем, Смелом речм да нрослављам Бога. Увек самац у гомили силпих, Пун сам мука и очаја злога .... *) Овакве речи ставља песник у уста Јовапу Дамаскииу, али њима се не смс одрећи аутобиографски смисао. Песничко ствараље не трпи насилних окова ни по какву силу. »Крај слободне мисли Богу ј' неугодно Насиље и стега ....« Јован Дамаскин одриче се света, беиш из раскошних просторија калифских у пустињу — тамо где је могућно стопити се с целим светом, благословити сву природу: »Шуме, доље, брда, воде, неЗо нлаво И у нољу сваку биљку, II на небу сваку звезду ....« ЈТесник такође бежи од шумног дворског живота у село, да се у њему до миле в.оље преда својему стварању. И он то постиже, јер примирује две од увек зараћене странке, јер се јавља као спона између света душевног и света реалног. Посредник је љубав, и то „љубав срца покајање", „љубав — вере врело живо". Ево како ту љубав песник разуме : »Од ње не шћах оно уско чуство Што два срца собом сједињава, Ал' од света ограђује зидом ; С васионом она сроди мене, У њој видех извор свих истина, Први узрок свих великих дела ....« Ничег иема у природи што не дише љубављу. Једно заљубљено срце саставља са другим целину, да вазда Богу теже: »Ал' до њега не могу доспети, Пут је к њему, ко вечност, без краја. Песник формулује: »Вез љубави нема уверења, Без љубави, знајте, — Вога нема!« Ова је љубав широка као море, па се за то и не може сместити у обале животнога тока ! Песник се одушевљава с једне стране љубављу у њезину узвишеном и племенитом значењу, а са друге ириродом и њезином невенском лепотом. Песма његова вије се слободно и неограничено. Пссник прича, како слепи певачне примећује да су слушаоци отишли од њега баш у оно време када се сав предао изливу свог одушевљења. Дознавши о том, певач вели : Сам остадох. Да роићем и жалим, Мени старцу грех би само био Јер награде не хтеде ми срце Његови песнички звуци одјекују на све у природи. Он у свему умс да нађе песничког. Бзега привлачи и запуштено домаћинско имање, и сетна слика села у влажном и натмуреном дану. Одлази у заоблачни свет мрачних

и светлих духова који се отимају о душу генијалног ДонЖуана. Пеприметно одводи слушаоца у средњевековну Италију, у њезина чудна сујеверја ; одводи у сумрачни свет шотлендских и скандинавских кажа; међу балтичке Словене, износећи слику њихове жестоке борбе са хришћанством што им се силом намеће ; одводи, најзад, слушаоца у још даљу прошлост, у свет хришћанског истока умејући и у њему пронаћи црте које не старк, црте светскога значаја. А из сваке песникове речи живот избија: То је било с нремалећа Еад иониче трава Кад потоцн потекоше, Кад гај олистава. Кад иастирског рога звуци Лако се разнеше; Кад паиратњак танколисти Још у свитку беше. # * То је било с нремалећа У брезову хладу, Кад ти очи оборене, Кад те гледах младу. * # Твој ми поглед одјек беше Твоје душе младе .... 0, животе ! Шумо ! Сунце ! 0, младости ! Наде ! * * Крај тебе сам заилакао, Гледајућ те младу; То је било с премалећа У брезову хладу. * # 'Гад зајутри наше доба .... 0, сузо! 0, наде ! 0, животе ! Шумо ! Сунце ! 0, брезови хладе! Читав ред засебних усклика, али који одржавају везу између живота у природи, шуме , сунца , свежине пролећног брезина мириса — .а са друге стране између младости, њезине љубави и нада .... Иста живост веје и из описа пролећа у кажи „Канут", где вели: „разум се оиија од пролећног даха", где: » и бор треиће Од пролећног свежег крика ....« Он, као и Аљогаа Попович, његов јунак из каже, излива у песничке мелодије најразноврсније звуке што их је ослушкивао у природи : Трепте звуци, па затаје.... Да л' то ветар кроз раж виј е ; Ил' то хитра брегуница Тучно звоно крилом бије? Ил' у хладу густе шуме Бистар поток вале гоии ? Ил' се орли поздрављају? Ил' мач о мач то зазвони ? Сија л' пламен ? Ил' дажд лије? Ил' од вихра хукће степа ? Да д' то коњиц пољем граби ? Или мајка чеду теиа? Ил' то можда усиомене У бледом се нижу роју? Или срећа прижељкива ? Ил' смрт оштри косу своју ? . ..

*) Појема »Јован Дамаскин«,