Нова искра

СТРАНА 46.

Н 0 В А И С К Р А

ВРОЈ 2.

Па ипак се не да песнику да се увек склони од живота и да нађе заборава у чистом уметничком стварању. Нема једноликости у његову душевном расположењу : Не пени се море, и не пљеште вади, Не потреса лишће поветарад пирни ; У зрачном видику дарује тишина; Ко зрдало какво, свет почива мирни .... Душа несникова слична је мирноме мору ; у таквим часовима мирно је удубљена у проматрање стварности ... Али, у тренутку, та стварност, као бура, захвата душу песникову: Вал се запенушан уздиже и вије, Па ме сланом влагом по очима бије .... Душа песникова у таквим часовима пуна је бурне одважности: Осетило срце добро у животу ! С њега, поред вала, тешка туга снаде ! Од хуке и треска нробудн се дугпа: Узбуркано море живота јој дадо.... Још срећније у четири стиха слика песник такав душин прелаз из мира у буру: У звоно успавано у трену ђуле тешко Груну!... Са треском с њега комађе ситно лотп. Ал' он се не нокрете — а опет силни звуцп Далеко љутњои гуде и у бој зову свети ... . Врло често у надахнутим песниковим речима јечи тешка, безизлазна туга : Обраћајући се на једном месту злу, вели за њега да је: Неиознато, нечувено, Без изгледа и без лика, Без имена крштенога, Што ме црној земљи вуче Да ме сможди и дотуче....

Од секире оштре брезу дрхат узе, Но сребрној кори потекоше сузе .... Али ће доћи и живодавно пролеће, уверава песеик, залечиће рану, и бреза ће поново: Да се диком дичи, у лишћу да гране Али ко ће срцу залечити ране? * * * ' Остаје нам још само да кажемо : каквих је уверења био А. Толстој ? Којој га друштвеној странци ваља доделити ? Од свих својих виђенијих савременика издваја се А. Толстој својим идејама о свету, својим оригиналним ногледима. Није припадао ондашњем дореформаторском режиму, који љуто притискиваше, такозваном званичном народпошћу, руски друштвени живот, који у све уношаше мртви формализам, а који, као круну свега, створи бирократизам који још и данас господари. С друге стране није се заносио ни московским иериодом руске историје који славенофили тако величају. Онјемрзео тај период. „Над нама се стуштило од монголских облака ; али то су само облаци, и нека их ђаво што пре носи .... Руси су — Јевропљани, а не Монголи!".. . Ето, ово су његове властите речи. Песнику је неугодан дух деспотизма. Слободна мисао, по његовим речима, у души је слободно рођена, она не умире у оковима. И песник, у изливу своје маште, преноси се у далеке векове, када нарави беху слободне, када наши преци

не знађаху за деспотизам. За предмет свога певања он узима стари, сепаратистички период, заметак руског самосталног државног живота — период до најезде Татара који тражише да ропски потчине московске кнезове, научивши их да и они тако поступају са својим поданицима. „Кадгод премишљам (вели А. Толстој) о лепоти наше историје до проклетих Монгола и одвратне Москве, која беше срамнија од њих — дође ми да се бацим и ва.љам по земљи од очајања : шта учинисмо од дарова што нам их Бог даде .. Русија, са оном широком неуздржном „удалости", са песничким предањима, са стојним Кијевом и слободним Новгородом — привлачи песникову пажњу. У драми „ПосадникЂ" (нажалост: недовршеној) издвајасе узвишени лик Новгородског родољуба - републиканца ког, од свега на свету, највише заноси слобода. Али се његову погледу не сакрише ни тамне стране те старине, оиа њезина несталност, својевољност, партијске распре — све је то тешко бреме, „Јарославу јад".... У прекрасној кажи „Змај-Тугарин" и „Поток-Богатир " пева песник стару слободу и од свег срца оплакује пропаст њезину у епоси која наступи. Пирује Владимир у друштву старих и младих, а ненадно се појави певач Тугарин, представник мрачне, варварске Азије, и прориче да ће унуци моћног и славног кијевског кнеза држати стремене његовим унуцима Татарима! Узбуни се Владимир са богатирима, а дрски певач наставља: И кнут ће доћи да вам ч а с т замени, А каганска воља ваша вбћа стара.... Наше обичаје примићете редом; Ваша клетва чашћу поруга ће бити. А кад се Татарства у сласт пагутате, Ви ћете му име Р у с и ј а да дате .... И дрски певач „претворив се у змаја" сикћући баци се у Дњепар и ишчезе. Смеје се кнез, кикоће друштво; с њима се смеје и цео народ пророчанству змајеву; Зар од Тугарина да нас стид обујми ? Зар да леђа своја подмећемо ропски ? Зар Русију руску може неко скрити ? Русија татарска никад неће бити ! И кнез „сунце сјајно" наређује да му донесу велику „чару" коју је задобио у сечи с ханом козарским : За руски народ наискап пијем, Пијем за руско старинско веће ! За част, слободу словенског рода Пијем за звоно са Новгорода! А сав народ пева у одговор на кнежеву здравицу: А ми за кнеза! Слава му знана! Нек је по руски с народом руским, Ироклет ко мари за туђег хана!

Алексеј Толстој силан је „богатир" руске појезије. Он се није предао савремености која би га струјом својом носила како она жели и хоће; он је остајао на висини свог позива, увек искрен и одушевљен борац за истину. пгевео р.