Нова искра

БРОЈ 2.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 47.

3 Б 0 Г 0 М италијански написала 8. 3(еера

Атог сћо павсе е 81 та1ига т со1ра. Сће со1 мтогзо е со1 (;еггог в'аппо<1а 1пАша1о Коге 1лшј$атеп<;е поп Зига. Рга«.

(иас^аВак)

оИВот је мој текао мирно и ведро. Тренутна жеља за селом угаси се, и ако сам желела да загрлим свога оца, ипак нисам тражила да идем. Сложисмо се, мој муж и ја, да чекамо јесен, — Има овде једно писмо за тебе — рече једног дана пуковник улазећи у моју собу. — Ко пише? — Не знам, донесе га неки послужитељ. — Отвори га, драги мој, ја немам тајни. Можда је рачун од кројачице. — Не верујем. Рукопис је женски, али тако сталан и енергичан, да не може бити женска рука; сувише леп за једну кројачицу — на послетку на печату има озго круна са три маркиска крина. — Па отвори га, разрепшКемо загонетку ! узвикнух показујући брзу равнодушност, коју не осећах у срцу. — Отворите га ви, грофице! ■— одговори Атилијо пружајући га галантно; — звање секретарско је врло.... врло мало за мужа. Узех писмо једном руком, а другом га задржавах, јер он се крете да ме остави. Коверт је био од најфиније непељастс артије; нагло га раскидох и развивши мали табачић, који је у њему био, прочитах при дну : Масимо. Маркиз ми писаше неколико речи да ме извести како је ствар мога штићеника пошла добро, али су потребна нека објашњења о његову прошлом животу. Бацих писмо са лаким негодовањем. — Колико ларме ни за шта! Мој муж дође да ме поведе у шетњу ; примих његов предлог и изађосмо заједно. У вече одговорих писамцетом маркизу и дадох му објашњења која сам знала ; — трудила сам се да усвојим исти његов стил, али ма како да сам радила, нисам могла подражавати његову

Ј/[аћедонски раисод.

рукоиису, који је био ванредне елеганције и са свим аристократски. Два дана после тога била сам сама — мало нерасположена — кад ми слуга пријави господина маркиза Л. Било ми је дуго да га чекам, нисам могла обуздати дрхтање, које сам приписивала изненађењу. Али се брзо прибрах, давгаи заповест : — Нека уђе. Кад уђе — изгледао ми је други човегс. Средњег стаса, али облика елегантних и>држања достојанственог. На његову бледом лицу није било браде ; само два црна брка осенчавала су црвенило усана. Око очију црнило као у Онога који или ради или мисли или много живи, показиваше га пре свега старијег него што је био у ствари — имао је можда тридесет и две године, више јемачно не. С пуно грације рече ми, да га је моје писмо врло мало обавестило о моме штићенику, па се нада да ће из личног разговора више дознати. Захвалих му и потрудих се да му дам објашњења на његова питања. Салончић тапетован затворено-црвеном бојом, са тешким завесама од дамаска које задржавају на прозорима сунчане зраке, остављаше нас у пријатном тајанственом сумраку. Док сам говорила, његове су очи биле уирављене на мене — како их никад пре тога нисам приметила. То су биле очи дубоке и светле, напуњене електрицитетом као лепо летње небо ; ноглед му севаше смело из полуотворених трепавица, а горећи од унутарње ватре показивао је све [нијансе од позлаћеног црнила до фосфорског плаветнила. У црној зеници — скупљали су се снопови светлости силне моћи. Тада разумех све што се говорило о овом погледу и због чега га називаху магнетичним. Наш разговор по себи није имао ничег интересантног, али очи маркизове говориле су друкчије од његових уста, а тај говор беше ретко пун осећаја. Да бих избегла слепило, тражила сам какву фразу: — Господине, једино мисао да се и ви придружујете једном добром делу, чини те сама себе оправдавам због злоупотребе ваше доброте. — Заборављате, грофице, бољу страну за мене. Прекиде и погледа ме, а његове блсде јагодице упалише се пурпурним рефлексом.