Нова искра

ВРОЈ 2.

Подигох се да |оја наместим засторе. И он се диже. Ту се за тренутак збуних, али со пожурих да му пружим руку. — Кад могу знати сигуран свршетак ? —■ Зависи од министра; али ја ћу бити срећан да вас обавестим о надама које ми се дају. Није се имало шта додати. Стиште ми руку слатком енергијом ; а имао је меку руку, млаку и особито лепу. Задржа ми за тренутак моје ирсте у својима, а за тим их пусти, један по један, полако, као да га растанак мучи. — Осетих како ми се крв пеље под кожом. Из целе његове личности излажаше неки топал флујид, симпатичан израз који даваше живота његовим дртама, страсна жалост која подјармљује. Први пут кад сам га видела, истина је, била сам ладна; његово прослављено заслепљивање показивало ми се с поља само обичном пријатношћу. Али треба с њим говорити на само; на два корака удисати ваздух пун његова магнетизма; треба се трзати, црвенети и збз г нити се пред овим погледом што силази право у срце да у њему открије најсакривеније изворе човечије слабости !. .. Лако је чувати срце своје под оклопом гвозденим, док су непријатељске стреле од челика и о њега се ломе. Али кад стигне ватрена стрела, која кида и упропашћује све ; кад се са сигурним својим штитом нађемо једног дана изложени провали ; кад ужасан час до|е... ? 0, одлази, одлази, несрећпице, — ни један тренутак не припада кривици — њени су само они које врлина напусти ! Уморена ужасном борбом коју сам водила са самом собом, драговољном мученицом ужасне жртве, моја се глава губила више пута, те покушаваше да се обмане; узвици страсти појавише се испод узвика савести и нападаху лажност теорије о кажњивој љубави. Нема милости за жену која падне, кајање је једини циљ њезина бића. И ја, и ја сама говорила сам, да сам неваљалица. А сад узми свој крст и путуј ! Посета маркизова баци ме у необјашњиво узбуђење — за мене сасвим ново. Тако сам мало била дотле млада. Лепе године, које треба посветити идеалу, ја сам провела у побожничком дивљем позитивизму; научила сам да мрзим слабости које не познадох, а охоло веровах, да их никад нећу ни познати. Шта сам ја знала о љубави? Моји су осећаји спавали кад сам бирала заручника — моје потпуно незнаље о томе учинило је да као љубав сматрам навику присног пријатељства. Озбиљна занимања, рад, уређеност једног делатног живота удаљују од памети љубавне фантазије, — али је опет истина да материјална страна нашег бића довршује у тајности свој развитак. Одупирах се, буних се против овог непознатог осећања које прећаше да поремети моја најсталнија и најстарија уверења. Тражила сам прибежишта у сталној нежности свога мужа и проливах на његову срцу неразумљиве сузе. Атилијо поштоваше јаде меланхолије, и не сумњајући о њезину узроку. После два три дана учини ми се,

да сам се умирила и окрепих се мислећи да ћу скоро ићи на имање, те ће се тако прекинути однос са маркизом. Мало ме је узнемиравала његова скора посета, па ипак.... вечита противречност! Осетих дубоки осећај туге, кад ми донесоше једно његово писмо у којем се оправдаваше што не може лично доћи. Пораз после битке имао би своје окрепљење ; али пре тога .... Ако ништа друго, то је био доказ да мс ненријатељ не сматра за достојну да се мери са мном. Увређено самољубље удружи се са новорођеном љубављу; као пламен у који дува силни ветар, срце моје бесно плану. Она иста охолост, која беше трон мојих врлина, лежаше сад под мојим ногама. Та зар много треба да се сруши каква егзистенција: довољно је зрно песка ме!)у два точка, довољна варница за пламен! Посећавала сам једнако вечерња села кнегињина, где сам више но на другом месту слушала да говоре о младом дипломату. Тајанствено набрајајући почетна слова његових нових победа, кнегиња је говорила, да је азбука исцрпљена и да треба пронаћи другу. — То је претериваље — нестрпљиво рече неко маркиз је човек озбиљан, радин; не знам од куд би имао времена да се толико забавља галантеријом. — Слажем се, да се он тим и не забавља ; али млађа ћерка саветника А. лудује за њим — а госпођа В. иде за њим из салона у салон, из позоришта у позориште, из улице у улицу, свуда где год може ухватити зрачак наде да ће га наћи. А сами знате да жена адвоката Ф. прима удварања од Б. да само заборави леиог равнодушника. Објављујем вам да га тако почињу звати. — Нремда (упаде други) има за титуларну драгану чувену Немицу Клепер. — То не верујте (прекиде трећи). Он воли елегантну војвоткињу од Валомброн. * Све сам ове разговоре слушала ћутећи, усиљујући се да будем мирна ; — али дрхтања срца, час лагана час плаховита, опомињаху ме да га је страст целог обузела. А Атилијо ? .. . пријатељ мога оца, љубазни друг мојих дана — тако племенит, тако добар, тако благородан!.. . 0! ја га заиста нећу преварити; непрекорна чуварка његова имена, бићу достојна да га носим до послетка. Али што сам ја давала сама себи ове опомене? Зашто моје плашљиво срце тражи сваког тренутка помоћи? Зар ја нисам поносита жена, неприступна кривици ! Како! ? — зар и овако измењена, кад ме и само име једнога човека, два пут виђеног, узбуни ? А цео мој прошли живот, мој отац, моја начела о поштењу, мој глас, моја чедност, моја савест, — зар то све није ништа? Један тренутак срушиће величанствену и ноштовану зграду коју сам са задовољством дизала двадесет и пет година: Не, не, не ! . ..

У борби између жеље и дужности, час победоносне час побеђене, проводила сам дане досадне и узбуђене, док најзад не одлучих да се више не упуштам у разговор са маркизом.