Нова искра

НОВА ИСКРА

СТРАНА 49.

Написах му неколико речи, да по мом мишљењу треба да се сврши ствар мога штићеника, како би на тај начин посете због тога постале излишне; — па и тиме незадовољна, наредих вратару да каже да нисам код куће ма кад дошао. Мир се враћао мало по мало у моје срце ; почех се смејати своме страху и наумих да га поверим своме мужу; али се побојах да не изгубим у његову мишљењу, кад примети да могу бити и небрижљива. Међутим кнегиња, која иђаше сваке године у Ливорнско купатило, заказа своје вечерње опроштајно село. То је била нека врста свечаности, на коју беху позивани не само њезини пријатељи, него и обични познаници. Ја, обична иосетитељка њезиних зборова, нисам могла изостати.

И доиста сви ме гледаху, и ја почех да се узбуђујем; маркиз је био ту, вазда на истом месту; —његова ме пажња мучила више него свију других. Због чудног осећања скромности — кажем чудног с обзиром на обичај друштвени по коме смо се навикли да за дуже време показујемо пред светом оно што неби показали ни једном само човеку у својој одаји — бацих копренасти шал на своја гола рамена. Цела је истина, да је руменило скоро увек знак помишљаја на кривицу! . .. Ја сам само због тога црвенела пред његовим продирним очима, које наваљиваху на ме као пламен. Један младић од обичних појава, ружан, хвалиша, усиљен, без духа дође да ми приповеда своје обичне глу"

Јуслар из Тјосанске Крајиие. Сдикао И. Тишов.

Сећам се да сам тада имала одећу од црвеног кинеског крепа, сву покривену плавим спањолетама. Огледало, ласкаво више нег обично, објави ми отворено да лјзпо изгледам. Ушавши у кнегињине салоне, прва личност, коју видех право према излазу, био је Маркиз Масимо. Према нозлаћеним зидовима, његова глава изгледаше црња, лице, које је било иначе бледо, још блеђе, а светле очи сипаху ватру испод мирног чел: 1 Једва одговорих на његов поздрав. Кнегиња, која ме је одликовала од осталих пријатељица, крете се к мени у сусрет. У првом уобичајеном поздраву успех да сакријем узбуђење, шт.о ми га причини ова неочекивана појава. — Драга грофице, вечерас изгдедате прави анђео.

пости, а то ми је било толико досадно да се дигох од њега, под изговором да прођем салом. Лек је био гори од болести ; "морала сам примити његову руку, — али га се отресох зауставивши се са кнегињом. Гиздавац је мислио да имам нешто важно са њом да говорим, те ме остави. Кад се то догоди нисам имала друге жеље, већ да нађем Атилија у гомили. Осећала сам неодољиву потребу да се наслоним на њега, •— била сам незадовољна, сита светковине и било ми је досадно. Незадовољна! Зашто ? — Грофице ! — прозбори поред мене глас, који ме баци у вртоглавицу.