Нова искра

БРОЈ 2.

Прикупих сву своју храброст и одговорих привидно мирно: — Добар вече, маркиже. — Како да протумачим овај предзнак ? Да ли је он израз уобичајене учтивости, или је дело кајања? — Не разумем. Држала сам да је поздрав тако проста ствар да се не може другојачије мислити, него онако како је исказан. Ћутећи маркиз ми понуди своју руку, а гомила, која је врвела са свију страна, примораваше га да ме држи чврсто уза се. Он поче оиет ниским гласом, скоро дрхћући : — Кад добијем пољубац, хоћу да ми га даје љубав; кад ми се баци каква увреда, држим да долази од мржње. Покушах да се смејем -— Господине, сад сте више но икад неразумљивиНе хвалим Се особитим памћењем, али ми се познајемо од кратког времена, морала бих се сетити да сам вас увредила. — Да, увредили сте ме : али реците ми бар да ме мрзите! — Ако би вам то било задовољство . . ., али мржња није мој грех, као што ни вреЗ)ање није м.ој обичај. Прекиде ме ватрено: — Госпођо, ви сте дали налог свом вратару, да нисте код куће за мене ! На жестину његова акцента ставих на супрот извештачену ладноћу : — Ја сам цретпостављала код вас веће познавање света ; слободно је жени да се не осећа добро и да нема

сте се, грофице,

времена примити посете. — Ја сам несрећан! —. та ви осећали рђаво три дана узастопце. Од подругљивог свог акцента пређе на бојажлЈИв, молећив, па продужи: — 0 ! кажите ми шта сам урадио да заслужих ову казну ? Шта је урадио !... Шта ће више од мог за увек нарушеног мира ! Па ипак, како сам требала одговорити ? Његове ме очи гледаху кроз вео меланхолије тако дирљиво, да изгубих храброст. За што је он крив? Боже мој, што га ја волим ? — Учинићу све могуће да будем код куће, кад ме будете посетили, али .... кроз кратко време идем у село. Овом фразом надала сам се да сам задовољила захтев учтивости и своје савести. Маркиз се горко насмеја; па како томе није додао ни једну реч, туга се његова толико очитовала, да ми је од тога скоро било тешко. Пођемо напред полако ћутећи. Час по час погледаше ме . ... Са сваким се човеком говори и говорећи гледа се; али гледати и ћутати, то је привилегија љубави. Сви људи држе да разумеју овај говор ; али га мало њих знају применити. Безобзирна смелост, луда злурадост, глупо дивљеље, неспретна бојажљивост — а често пута и мешавина свега тога, откривају ове погледе. Или вређају или су смешни. Из дубоко страсног маркизова ока вејала је плаховитост његових жеља, опрезна смелост, ватра и благост што ое топљаху у најчаробнијој изнурености а поврх

свега тога тајно и магнетично љубавно пиће, што кључаше његовим венама, разлеваше се у најситније крвне капљице. Каткад му мишићи задрхте, било што ненадно црвенило покрије његове јагодице, или што зрак осветли његове зенице или што се узбуђује од задржаваног полета. Такав човеков поглед жени је више него пољубац. Чуство позајмљује све своје варнице а љубав их засењује својим стидом ; Венера постаје смелија под сенком вела, те је ужасна заводл.ивост сигурна. Такав су поглед насигурно имали Парид у Грчкој и Цезар у Риму. Потонула у немоћ пуну дражи, ја сам дрхтала и горела. Олободан део мојих мисли летео је необуздано јединој личности која ме могаше отргнути од опасне ■екстазе. Напослетку видех пуковника. Његов поштен и ведар лик даде ми зрачак помоћи, признања, необјашњеног ефекта. Угледавши га мислила сам да сам попратила евоју слободу и своје достојанство. Пошто се на кратко поздравих са маркизом, замолих Атилија да идемо кући. Тек што се наместисмо у свом купеу, ја загрлих свога мужа. Пољубац што га он стави на моје чело, био је свет и сладак! Али ко би ме пожалио, ако признам да жеља за другим уснама пролазаше кроз моје срце као ватрени дах ? — Помози ми, Боже мој ! -— шаптала сам у дну душе. Мало после тога отишла сам у село. (наставим се)

Н Е МИНИ.... (ГЕОРГ ШЕРЕР) А .ко видиш на обали ГДЕ се сунча бисер мали, На своју га узми груд : С »ч№а могу, у свом бесу, Вали бисер да однесу У вечиту пот, и студ. ... Ако нађеш мому коју, Што разуме душу твоју Боље него цели свет, Не остављај цветак нежни, Јер чим хукне олуј снежни, У в ЕНУЂЕ лепи цвет. С. ЈАијалкобић.

МАНАСТИР ХИЛАНДАР - ЉУБ. КОВАЧЕВИЋ. -

1 ,рема белешци у типику Св. Саве за манастир Хиландар, која је за хиландарске оцеједина меродавна, навршило се 13. овог месеца 700 година *), како је испустио *) Јер је доказано, да је Немања умро 13. Фебруара 1199. год