Нова искра

И С К Р А

ВРОЈ 2.

Када се око Божића појави Леб Леви да узме и остатак жита, истуче га Мајерхефер његовим рођеним бичаљем. Јеврејин се драо као јарац и брзо опет оде. Али наскоро се појави судски сдужитељ с великим црвеноз.апечаћеним писмом. Мајерхефер је псовао и пио више него икада, и на крају би осуђен да плати све трошкове и накнаду за болове. Само се с тешком муком спасе затвора. Од тога дана није више хтео видети „црну Сузу". Одвукоше је у најудаљенију стају и ту је остала скривена годинама, а не виде је живо око. Само је Павле с времена на време узимао кључ и одшуљао се црноме чудовишту, које је све више волео и које му се на цослетку чињаше као нема, озлогмашена познаница. Тада би опипао све завртње и вентиле, успео би се уз димњак, и узјахао би на казан — или би се вешао о велики точак и покушавао снагом својих руку да га покрене. Али млитаво, као мртвац, кретао се само дотле, докле се гурао, па би опет стао. А када се уморио од рада, склопио би руке,. па би мрмљао, жалосно гледајући у мртви точак: „Ко ли ке те опет оживети ?" (НАСТАВИЂЕ ОК) пг. РАДМИЛ 0 Л АЗ АР-ЕВИЋ НАЧЕЛНИК САНИТЕТА У ИЕНЗИЈИ о подне 14. децембра пр. год. угасио се живот Д-ра Радмила Лазаревића, а 16. децембра предато је матери земљи тело Радмилово уз такво и толико саучешће грађанства београдског, као да се хтело тиме да покаже, да још није изумрло поштовање које дугујемо људима добра и племенита срца, узвишених карактера и истинског родољубља. И Велика Школа и Лекарско Друштво и Црвени Крет топло су зажалили губитак, који их је снашао смрћу Радмиловом. Јер са пок. Радмилом губимо и последњег радника једне јаке и једине школе која је пре две три деценије у Србији цветала и која је била не само културии представник српске науке, већ и добар одгајивач одличних карактера, савесних радника и примерних родољуба. У животу народном има момената када, читава генерација вреди и истакне се више него низ генерација које ће за њом доћи. Тако је коло младих људи, из кога је пок. Радмило, угледајући се на свог учитеља пок. Панчића, дало људе који су искрено и истински послужили својој отаџбини и које се одликовало универзалним знањем и многим другим карактеристикама, какве ето већ велики низ генерација није у стању да покаже. Из тога су кола најбољи наши лекари, прави и истински свештеници у храму Ескулапову ; оно је дало најбоље књижевнике и научаре. Отуда није чудо што се живот сваког члана овог кола кретао паралелно животу осталих, па износећи кратку биографију пок. Радмила, имаће се јасна слика тежња и идеала који су цело коло покретали. Сви су они млади и жарки родољуби за Српство, за Србију ; већина их је отпочела родољубивим песмицама некад врло лепим, љубавним а другда бурним и патриотским. Па кад се прешло ово прво младићско доба, постали су одушевљени радници и предани помагачи своме владаоцу и народу за време тешких периода, кроз које Србија прође док дође до, ослобођења и виших културних идеала. А кад се све ово прешло, онда су, следујући примеру свог учитеља, постали лекари-приповедачи, лекари-ботаничари, лекари-зоолози. Заиста диван пример садашњим генерацијама, како ваља одужити дуг народу из кога се поникло ! * X * *

Михаило - Радмило Лазаревић родио се 24. септембра 1846. год. у Београду. Родитељи су му Димитрије и Цвета. Ту је свршио основне школе, гимназију и лицеј. Песничка природа младог Радмила, његови идеални погледи на овај материјалистички свет, његово добро срце и нежна душа већ су у том периоду његова ђаковања јасно избили на видик, па ће такав остати и кроза цео живот, кад и злоба људска и многа пакост саломе и најтврђе карактере. Мале песмице : Црн Је облак..., Жељо моја!..., Сјајно сунце ..., штампане у Лицејци 1863., почетак су једне серије песама, међу којима „Планинске Руже" штампане у „Вили" 1867. ваља с хвалом споменути. Путовања које је Панчић са својим лицејцима предузимао по Србији уродила су обилатим плодом. То је била прилика да се младим људима изоштри ум и поглед а великом учител>у д& материјала за научне радове. И млади Радмило улази у природу с бистрим погледом и нежним срцем за све што живи у природи црта, која ће му доцније највеће признање прибавити. Ова га љубав к природи одведе на студију медицине, којом је стекао добру основу за доцније фаунистичке радове. Низ радова: песмица, популарних чланчића и приповедака из овог су периода његова живота. Тада се огледао већим песничким спевом „Пријезда" и приповетком из народног живота „Јагода" (Вила 1866). Од научно популарних чланчића бирао је оне који ће највише на срце и душу читаоца утицати. „Природа по Улиху", и др.; а нарочито „Срце и душа или Појезија и наука" у велико су припремили земљигате доцнијем писцу „Јесени", у коме се песничка машта Радмилова најлепше срела с његовим бистрим оком и нежним срцем. Исто се може рећи и за његове још нештампане чланчиће: Из траве и жбуна, Зора у шуми, Свилари, Једна тиха борба, Зима, У пролеће, Ноћ, Васкрс природе, Цвеће и инсекти.

По повратку с медицинских студија у Бечу, Радмило је отпочео као војни лекар. За време ратова за ослобођење и независност био је трупни лекар у јужно моравској дивизији и смедеревској бригади. А у српско - бугарском рату био је начелник санитета у победној тимочкој војсци. А доцније као професор војне академије, као управник војне болнице, као начелник војног и цивилног санитета, Радмило је био правичан али и строг управљач и представник идеалног лекара: болећива срца, добар саветник, искрен помагач и савестан лечник. А љубећи жарко свој народ није могао а да се с пуно воље и труда не ода оном делу практичне медицине, који се бави неговањем подмладка његова, дечјим болестима. „Појам, задаћа и средства за неговање деце", за тим „Оједање деце", још су му у рукопису остали. Из тог су доба и многи чланци било у Ратнику, било у Народном здрављу или Архиву за лекарство. У свима је овим списима Радмило један доиста и драгоцен сарадник : он је умео да пише. Његов је стил лак и прецизан; његови чланци бирани и прикладни. * * * Али песничким душама и поштеним људима често није место у овом материјалистичком свету. И Радмило је осетио сву горчину овог живота и захватио клицу болести која га тако прерано у гроб отера. Срећа што је имао тих и нежан породички живот и љубав к природи у којој је све искрено и истинско, што се човеком не зове. . И тако се Радмило, осетив горчину коју му људи спремише као награду за његово пожртвовање ббним и изнемоглим јунацима и ђацима, сиротињи и богатим, сав