Нова искра

Н 0 В А И С Е Р А

СТРАНА 61.

Кад је старац мало дахнуо душом и разгрејао је чашом ракије, и затегнув жице па своме »ћеманету« — почео иевати, бешо прво потребно уверити се да његов језик због толикога иутовања није постао мешавина из маћедонскога, српскога иди бугарскога. Ади се опазило, кад му је речено, да на говору свога седа песме пева, ништа да не меша што је чуо у Србији или где горе у Бугарској, дасе он трудио, да чистим наречјем својим нева песме из својега репертоара. Не могући се задржавати у Лерину ради старца, довео га је писац ових редова у Битољ, где му је у гостиониди »Београду,« у хладовинн казивао добри чича Филип пуних нет дана иесме. И ако је старац уверавао, да би месец дана могао песме казивати, већјетрећега дана стао оддагати, изговарајући се да не може да се сети и да треба да најпре сам смисли. Старац Филип веседа је и разговорна душа, старост и сиротиња нису убиди у њему вољу за животом. Женио се, има и унучади. Његове песме биће издане заједно с другим дијалектолошким материјалом, којије за време нутовања по Маћедонији сабран и који ће; ако бог да, бити још внше умножен и донуњен новим путовањима по »честитој Маћедонији«. С. Н. Т. Гуслар из Босанске Кх>ајине. (Сдикао И. Тишов). — Суморни су звуци са његових гусала! Он пева стару славу и срнско госноство, пева сдободу својих предака — а дрхти му танахио гудало у уздрхтадој руци и играју сузе на очима при помеиу некадашњег доба.... Дође му да разбије гусле у тисуће комада, да вигае не превуче гудалом преко њих. Али се оиет уздржи, онет се даље креће, да гуди, да теши, да блажи и надом крепи, јер зна шта су гусле биле данашњој слободној Србији када оно у ропству бејаше. Бегова џамија у Сарајеву. — Гази Хусрев-Бог, шеснајести босански паша, који у почетку XVI века вдадаше овом срнском нокрајином у Султаново име, један је од најваслужнијих и највиђенијих османлијских представника у Босни. За његова доба иодигнута је ова џамија која је носде неколиких у Дарнграду и Седими-џамијо у Једрену најдеиша на Бадканском Полуострву. У дворншту ове џамије огромна је лииа која осенчава раскошни шедрван на ком се врше мухамоданска обредна прања. Унутрашњост храма украшена је раскошним ћидимима, међу којима је од огромног верског значаја једаи који послаше из Цариграда 1877. године за што веће буђењо мухамеданског бојног Фанатизма. — Лево, цред главним уласком, турбе је џамијина оснивача Хусрев-Бега ; а по; ед гаедрвана стоји тзв. а р ш и нт а ш који подиже неки пагаа као коитролну меру за аршин, пошто му додпјаше грађанске жалбе да се у безистану (такође Хусрев-Беговој установи) криво мери. — У дворишту је и Хусрев-Бегова с а х а т кула накојој је часовник са 24 цифре. — Поред оволике своје лепоте која занима сваког гдедаоца, устав ове џамије има необичног интереса за нас Србе. Изрека к р в н и ј е в о д а добида је нарочитог израза у том уставу. Како је ова богомоља у доба оснивања припадада привидегованом делу босанском, а како се знало да је судба променљива, стављено је џамији у дужност д а номаже м а т е р и ј а дно срнску сарајевску нравославну цркву кад год би у невољу цала; а исказанаје и жеља, да ни српска црква не заборавља ову мухамеданскузадужбину, ако би кадгод доживела тешке д а н е. Рахметди Хусрев-Бег знао је да је свој своме најпречи, па нам је пре иеколико векова иоказао пут којим нам ваља ићи, како ћемо најбоље угодити и Богу и себи.

КЊИЖЕВНОСТ КРИТИКА ЈМилорад Ј. ЈУГиШробић : Бњта о љ-убави. Баладе и романсе. Београд. Парна Радикална ПГтампарија. 1899. Ни мадо није нова мисао, и сваки који се подуже бавио једним пвтањем могао је опазити, како су привндно просте ствари веома сложене, како је бескрајно тешко створити апсолутно, непоколебљиво мишљење, и како се ништа не даје мерити једним, чаршијским аршином. Што сс више улази у ствар, нека неизвесност сиопада човека; на крају крајева долази се до старинскога шта зиам, и човека споиада нека врста стида да каже мишљење за које није сигуран да је тачно. Нигде догматизам, доктрииарство, крутост духа нису опа-

снији но у књижевној критици, и онај који верује да држу истину у рукама најдаљи је од ње, и тон самоуверења најбољи је доказ незнања. А шта тек значи примењивати ту ограничену критику — која једва може носити то име, јер искључује прву и основну критику, критику самога себе — у тако растегљивом, суптилном, скоро ваздушастом предмету као гато је појезија, нарочито наша појезија! Суди ли се апсолутно, нема песме која би могла остати читава, нема мисди која се не би дала изокренути, нема осећаја који се не би дао исмејати. И када се изгуби из вида велики закон релативности, који је можда кључ мудрости, када се у оцењивању наших песничких деда не води рачуна о мршавој и незаораној земљи из које она ничу, о дадном и тамном небу нод којиа она расту, када се међу нашим песницнма траже Гете, Бајрон, Иго, Сили Придом, зло по онога не о коме се пише него по онога који пише! И ето зашто се нисам много обрадовао када, сам једпо јутро затекао на стоду Књигуољубави са лаконским натиисом уредниковим: »На реценсију«.

Има једна ствар која одмах и у напред јемчи за солидност рада Г. Митровића, то је Факат да прва његова књига није плод вреле маште и песничке грознице прве младости, иего кристализована поезија више но десетегодшпњега рада. Он је био један од првих који су се груписали око Војислава, и нрви његови радови падају крајем осамдесетих година. Гдатке и нежно песмице у Отаџбини иривукле су оншту пажњу на њега, а доцнији радови по свима нашим књижевним листовима, ноглавито у Делу, створиди су му једно од првих места унагаој модој песничкој школи. Његов добар глас већ је створен, натријарх наше нојезије, Змај, дао мујесвој благослов, и јадодазим да само поновим оио што је сваки знао: да је Г. Митровић иесник од талента и да се иаша књига има много надати од њега. Насдов књиге јасно каже нредмет, стар кодико род људски и као Ахасвер осуђен да вечито живи, и који је био и биће један од главних састојака иоезије. Гдад и љубав крећу свет, каже велики песник; нагон за одржавање јединке и нагон за одржавање врсте два су најјача основа и покретача живота иа земљи, поиовила је природна наука, чије биодошке примене на људско другатво нису вазда најпоузданије. И ако има да се препнре о првенству: љубав, гаироко схваћена, опако сложена, најсложенија међу свима осећајима, моћна синтеза егоизма и адтрујизма, по свој нрилици ће претегиути. Само, љубав како је ми данас разумемо и практикујемо, — најзад, и осећамо —, није апсодутна, мистична љубав каква је била у цветним периодама својим. Ми живимо у једној старој цивилизацијп, доста знамо — и ако не све, ако не чак ни довољно —, и љубав је за нас или намнрење Физичке нотребе, брутална »љубав без Фраза«, трговинско предузеће, или у бољем случају идеализован ннстинкт, у најбољем, код мале елите, душевни и телесни савез два равноправна бића да заједнички подносе радостн и јаде живота. Ми живимо у прозајичном, веома прозајичном буржоаском друштву, у доба у коме су људи као никад одвојени од уметности и леноте, у доба без боје, без светлости, без великих страсти, када нас је борба за хлеб насушии све прогутала, све иситнила, свима срце исушила. У таквој средини појезија се рђаво осећа, и опа узмиче уназад, она тражи хране у кдасичном Риму и Атинама, у браминској и будистичкој Индији, у студеном и магловитом Северу, у загушљивоме мистичном Средњем Веку, чак и на звездама, — ма где! ма где! само нека буде ван овога света! како је крикнуо Боделер. Па ипак, ма како да сунеповољни услови за појезију у нашој средини, ни један векнема да цокаже тако велику и тако обилну лирику као овај клеветани-прозајични, Деветнаести Век. Култ ирошлости којим се данашња нојезија надахњује не значи да је дошао крај, да је она несагласна са нашом' цивилизацијом, то показује само да се још није прилагодида новој средини, као роман и драма, и да још није дошао »човек посдан од Бога« који ће јој открити нове стазе и указати нове хоризопте. Како бидо да бидо, аке је наш Г. Митровић грешио, он у греху иеда велике и одличне другове, а, као што је познато, ништа није сдађе него грех у лепоме другатву ! Љубав коју нам они опевају, то је љубав прошлости; и наш песник опевао је витешку, трубадурску љубав. Али, ко зна, можда она изгледа само зато већа и лепша што је далеко од нас, можда је ту случај просте оптичке обмане. У Прованси је сунце врело, тако врело да у глави и срцу увек кључа; под оним вечно плавпм и насмејаним небом све се огрће велом нојезије, и у оном чистом и провидном зраку неприметно се губи разлика између маште и стварности и лаж се испарава у поезију. Та љубав можда исто тодико одговара стварности колико и приповетке тарасконскога хероја о