Нова искра

КРОЈ 7.

СТРАНА 203.

— ГТГто плачеш, мамо ? — Нш цта, душо . .. спавај, чедо моје ... — шапуће она загушеним гласом, притискује му на лице своје вреле образе, као да хтела сакрити од очију му своју слабост.. . А њему је тако лепо, тако топло и пријатно осећати њено дисање, топлину н>еног тела на себи, те и не зна кад га и како сан превари . . . Наједаред, кроз сан, чује оно познато му нервозно,

бесно

викање очево .

сан га опет с авла ђуј е , ад и речи

мамине, коЈе говори седећи уз њега, увлаче му се некако у само срце, јуре му по крви и он сав дрхће од неког ненадног узбуђења... Сна нестаде, одлете од једном, и он слободно отвори очи. Беше то страшан призор . .. Он се побоја да га родитељи не угледају будна, па опет заклопи своје сјајне невине очице, отварајући кадшто капке само толико, да би могао размотрити она мила му лица, која сад беху тако необична и тако страшна .. . Он стајаше на сред собе обучен, онако како се вратио из вароши ; капу држаше у једној руци, а другу, десну, беше подигао у вис и шаку стегнуо у песницу, па њом тресе над својом разбарушеном косом. — Ја сам госа У овој кући ! ... ја, ја . . . разумеш! . . , И њу ћу да доведем кад ми се прохте, да знаш !... — Жожеш . . . само онда ја и ово дете нећемо живети с тобом. — К.о ? . .. дете је моје, закон је на мојој страни, а ти можеш куд год хоћеш, куд хоћеш ! .. . — И хоћу, да знаш да хоћу!... Црњи си ми од ђавола, живот си ми отровао ! ... Све ми је црно у овој пустој кући ! ... Чудим се само шта сам чекала до сад... — Шта !... Ја црн ? . .. А ти ? ... ти што ми цедиш крв као вампир, што ме систематски мориш да ме у гроб отераш ! ... Ево ти врата !... И он се обрте, једним бесним и нервозним скоком

притрча к вратима, отвори их рукама које дрхтаху као у љутој грозници, одјапи их широм, па као да му она црна празнина што зијаше кроз врата из неосветљена предсобља даде нову снагу, он се скупи сав као да се спрема за скок, па се од једном исправи и врисну из свег гласа: — Ево их!... ево врата!... ево, ево !... ево на !.. Али се видело да не изговара све што му је на души, видело се да има код њега спремљена још црња и грубља = реч, али он још не налази довољно снаге у себи ни довољно повода да је искаже .. . Он стоји као запета пушка, па ако ко други помакне обарач — он није крив ... Она скочи као рањена лавица. —- Шта, зар тако ?... ти ми сам отва раш врата !... тераш ме из куће, је ли ?...

тераш ме

ПРОДАЈА ОВАЦА У ЦАРИГРАДУ. Сликао Ст. Тодоровић.

Обарач се омаче . . . њему само закипе нешто у грудима, појури у главу, обузе га свега и он дрекну, закрешта, јер га већ издадоше гласне жице : — На поље!... Па истог тренутка, кад исказа ту давно спремљену реч и кад угледа њено страшно дејство жена испусти детињу руку коју је до сад држала, отвори очи јако, погледа га па полако пође из собе... — он се одједаред стиша, охлади се, дође к себи и таман стаде да смишља начин, како би је зауставио, а са детињег кревета зачу се очајна писка: — Мамо !... мамо ! ... убиће ме тата ! ... Обоје, као 110 команди, појурише к детету које се већ у пола дигло с постеље, па их гледа јадним преплашеним очима. . . Мајка му пригрли главу, а отац стаде да му љуби ножице. Стадоше се отимати обоје ко ће му лепшу реч казати, ко ће га милостивије обласкати, очекујући да дете са своје стране једноме од њих већу љубав изјави .. . Умирише дете, мајка га опет намести на јастук, покри га брижл.иво па се онет наднесе над њим и стаде га својим топлим дахом успављивати . .,