Нова искра

с^рату, ш.

Н 0 В А И С КРА

ВРО.Т 7.

владе за економа у Топчидеру. М. Миловук, у Пешти рођен, привикнут на музику од младости, био је лепо упуКен и спреман; обрбито свирао је у виолину ванредно. Љеговим доласком оживела је музика и песма; чланови квартета, познавши особине Миловукове у музиди, оберучке ставе га на чело овога другатва, те од амбулантног квартета постаде Беодрадско Певачко Друштво. По првом љегову статуту основано је ово друштво 1853. године 2. јануара. И Београдско Певачко Друштво имало је трећину чланова Немаца; певало је у почетку искључиво немачки. Од Срба при осниваљу могу се ове личности поменути: Коста ЦукиК, Ђорђе Станиши/1, Емил ЈосимовиИ, проф. Неши/1 (доцније директор у Шапцу); било је и такових који нису певали а припадали друштву као : Јова Ћ.ли^ г Дука Пешика. У Архиви Пев. Друштва има од Јов. Илића неколико песама преведених са немачког на српски; а ту је услугу чинио друштву и Јосимовић. — Милан Петронијевић постао је чланом 1855. а ја сам, концертујући са Корнелијем Станковићем 1856. у Београду, био примљен за члана, и ако сам редовно отпочео цевати тек 1857. Појавом Корнслија Станковића појавиле су се и диференције у правцу Певачког Друштва. Присталице Корнелијеве беху зато, да друштво узме за основу српске мотиве; да се српској песми да прво место, па за тим славенској и тек по овима светској музици ; да друштво пригрли повојак српских покушаја у песми, давши тиме полета да напредује и да се усавршава. Ову сам основу као друг Корнелијев одсудно бранио ; ну кад сам увидео, да ми је борба узалудна, засновао сам од ђака дружину. Са овом ђачком дружином која је бројила по некад до 80 чланова, певао сам у Саборној Цркви Корнелијеве црквене саставе као : Херувику, Достојно и Причесно ; уз то сам их спремао и за Корнелијеве српске хорове. Овај квасац уродио је плодом. До доласка Корнелијева био је тереп прилично приуготовљен. Корнелије 1863. год. постаде хоровођ Београдског Певачког Друштва. ТГрема правилима Београдског Певачког Друштва била је и приуготовна школа из које су доцније бирани прави чланови за друштво. У ову приуготовну школу улазили су већипом одушевљене присталице правца Корнелијева. Уласком ових чланова у друштво била је и дотадања диференција решена. Почетком 1864. год. поболе се наш Корнелије и би припуђен у мају месецу да напусти Београд. 1865, иступе противници правца Корнелијева и будем ја изабрат за председника. За хорово!)а би доведен Даворин Јенко. Држим да је архива друштвена до 1862., упропашћена, а тек од 1864. биће редовно вођена и сачувана. 0 томе ће најбоље моћи данашња управа друштвена дати тачна обавештаја."

РИБАРЕВА ДУША

~>-к~

П

оврх тиха, мирна мора, повила св магла сива, А с планина, с мрачних гора, СвЕЖИ ветрић. подухива.

још кроз таму нот1и ове Пробија се зрачак мали, П а кроз гране јавланове Тајно лети ка обали. То је душа рибарева, ОнА ноћу доле слази : свој завичај годни снева, И кршеве обилази. Тражи, тражи кутак мили, Сво.ту с1сромну колибицу, Али љу су вали дигли, И разбили о литицу ....

ПРВА ТУГА — цртиц& написао 1- СВЕТО/1ИК РАНКОВИЋ

Кад одскочи сунце високо и љегови топли зраци, нрогаавши изме!)у разматснутих завеса на високим прозорима, падогае на чист детиљи креветић, мали Бора саљагае необичне снове, мргатећи се кадшто у сну и трзајући нервозно десном ручицом, која му лежаше пребачена преко покривача. . . . На сред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она оборила главу па се нешто много, дуго мисли. . . Одједном се отворигае врата, тата утрчи љут, суров, страгаан као што обично изгледаше последљих дана; дохвати маму за косу и викну ... А на вратима стоји она друга тета, неваљала тета, подигла нож у руци па страгано гледа маму. . . „Хоћу ли ?" — пита тета махнувши ножем . . . „Удри !" — одговара тата . . . Мама раширила очи, гледа уплашено, пружила руке у напред, као да се заклаља њима... тета потрча с ножем, замахну . .. Бора врисну и — пробуди се... Дете иодиже главу и разгледа око себе . .. „А-а...

па ово ниЈе истина

а где је мама !

што сам Ја

сам у соби . .. она увек дође да ме пробуди".. . Подиже руке и протрља очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се нечега сети, трже се, погледа јасно по соби и љегово ведро невино лице наоблачи се. .. „А-а. . . оно синоћ ! .. . Где је мама, ко ће мене да обуче ? ... И он хтеде да се сећа синоћљег ужасног призора. .. Био је заспао, држећи, по обичају, своју руку у топлој и мекој мајчиној руци. Она је седела крај њега и причала му, а из очију јој капаху бистре сузе и падаху једна за другом на груди, на крило, утапајући се у шареној кашмирској хаљини . .. Уздржавала се, напрезала је сву снагу да не помути блажени сан свога јединчета, али бол беше јачи од њених слабачких живаца.. . заталасана осећаља тражила су излаза, и она не беша у стању да их угупга . ..