Нова искра

ВРОЈ 7.

II 0 В А И С К Р А

СТРАПА 201.

уметника опомене на уговор и на материјалне незгоде које могу и оиет наступити ако се уговор раскине. Уметник је, како и доликује, пошао за својим срцем, јер не оду<^таде од своје молбе. Песник Матија Бан и сам је мислио тсао млади уметник, па му и даде своју кћер, у којој је Тодрровић натпао не само доброг и верног друга, већ и одугаев.љеног помагача и сурадника у сликарском раду. Постанак Београдског Певачког Друштва. Бавећи се с пуно љубави и о српском певању, Тодоровић је одмах по доласку свом покугаао да оснује певачки хор, који ће пшрити и неговати српску пссму. ПТта је све радио и са каквим успехом на оснивању Беогр. Пев. Друштва нека нам кажу ови редови које нам је г. Тодоровић унутио на нашу молбу :

леве стране од даиашње каване, на првом спрату. У висину ове сале ушла су оба спрата (први и други). Исте године старо је здање запа.љено са 4 стране; тада је и сала изгорела. Утисци ових певача одржали су се дуго код љубитеља песме и позоришта, а покушај да се слични квартет образује, у почетку није успевао. У години 1850. узроком смрти свога стрица поново сам из Беча дошао у Београд, и тада сам слуптао, да су неколико л.убитеља саставшга квартет (тада сам оватсав назив чуо а не аевачка дружипа). Како нису имали нарочитог стапа, то су певали данас код једног од чланова, сутра код другог и т. д. Немило сам био дирпут кад сам чуо да ти љубитељи певају немачке песме, а на моје питање: зашто баш немачке?, рекоше ми, да српских хорова нема, а осим тога да су половина чланова Немци (запамтио

„ЈТре свега ваља ми рећи шта је претходило постанку Београдског ТТевачког Друштва. Августа 1849. на позив мога стрица дошао сам. у Београд. За време од два месеца познам се са Аврамовићем сликаром којијетада имао стан доста близу Старог Здања (Гранд Хотела). Чији је тада био дом не знам, но у новије време припадао је Др. Валенти. Аврамовић имао је доста посетилаца, а говорило се обично о сликарству. Једнога дана повела се реч о октету Ђурковићеву. Из овог разговора дознао сам да је Ђурковић у 1848. год. имао добро организовану позоришну дружину. Међу члановима ове дружине био је и октет т. ј. 8 певача који су у понеким комадима и певали. Од певача ова сам имена запамтио : Крчединац (тенор), Протић (баритон), Павловић (названи Доктор Фауст, басиста). Представе су давате у сали Старог Здања (или Јелена или сад Гранд Хотела). Ова је сала била с

сам ова имена: професор Шулц, Церман, Карло Келиш, сајџија). Једном нађем се са једним чланом поменутога квартета, те му приметим : зашто не узму гато год од Ђурковићевих пијеса ? Одговори ми, да су све то плагијати лаких талијанских песама, а они пак хоће да негују озбиљну музику, а то је само немачка. У овом друштву било је и музикалних л>уди (као Церман и проФ. Шулц), ал' ипак ни један није био за хоровођа, но се крпарило. У исто доба још су два музичара живела у Београду : Алојз Калауз, компонпста и учитељ музике, и познати војни капелник Шлезиигер који је осим својих војних састава писао и за позориште, тсао Зидање Раванице и друго. Пудо ми је да ова једино два стручна човека нису руководила помепуту дружину. Тек 1852. године економ на имању Мајора Мигае у В л а ш к о ј Милан Миловук би позват од српске