Нова искра

ВРОЈ 7 . Н 0 В Л II „Рећи ћу му: позајмите ми!" мислила је Ванда.„То је са свим у реду, јер ја сам, ето, позната с њим. Само да собарица оде одавде. Незгодно је пред собаридом ... А и зашто ће она овде ?" После неколико минута отворише се врата и уђе Финкел, висок, дрномањаст са поджиреним образима и избуљеним очима. Образи, очи, трбух, дебела бедра све му је било и сито и одвратно и сурово. У Ренесансу и у Немачком Клубу обично се веселио; много је трошио на лепши пбл и трпљиво сносио њихове шале (кад М У Ј е > на пример, Ванда изручила чашу иива на главу, он се само осмехнуо и прстом јој поиретио); а сада је био натмурен, сањив, гледао је важно и хладно као начелник, а нешто је жватао. — Н1та заповедате? упита не гледајући Ванду. Ванда погледа у озбиљно собаричино лице, за тим у ситог Финкела који је, како изгледаше, није познао, па поцрвене...

— Шта заповедате? понови зубни лекар већ мало раздражен. — Зу ... зуби ме боле ... прошапта Ванда. — А ... Какви зуби ? Где ? Ванда се сети да јој је један зуб шупаљ. — Доле, десно .. . одговори му. — Хм ! . . Зините ! Финкел се намршти, задржа дихање и поче разгледати болесни зуб. — Боли ? упита је, чачкајући јој зуб неким гвожђетом. — Боли ... слага Ванда. „Само кад би му споменула" — премишљала је Ванда — „одмах би се сетио... Али — собарица! За што се не вуче једном !" Финкел у један мах силно одухну и забобоња, као локомотива, право Ванди у уста:

с к, Р А СТРАНА 207. - Не саветујем да га пломбујоте ... Од њега више нема користи, па то! Чачкајући још мало но зубу и хватајући је за уснице и десни својим прстом смрдљивим од дувана, задржа опет дихање и гурну јој у уста нешто хладно. .. Ванда брзо за тим осети страшан бол, врисну и ухвати Финкела за руку. — Ништа, ништа, — мрмл>ао је Финкел. Не бојте се! Од овог зуба и тако не би било никакве вајде. Треба да сте храбри ! Његови надувањени и окрвављени прсти изнесоше пред њене очи извађени зуб, а собарица приђе и принесе јој до самих уста чашу. — Код куће исперите уста хладном водом .. . рече Финкел : и крв ће престати. Стајао је пред њом у положају човека који чека

кад ће се од њега већ отићи, кад ће га већ једаред у миру оставити. •—- Збогом... промуца Вапда окрећући се према вратима. — Хм! А ко ће ми платити за овај рад ? упита Финкел насмешљивим гласом. — Ах, да ... присети се Ванда, поцрвене и даде му рубљу коју је била добила за дијамантски прстен. Излазећи на улицу, она се постиде још више, али се сада не стиђаше своје сиротиње. Није више оиажала да нема високог шешира ни модерног мидера. Ишла је улицама и пљувала крв ; а сваки црвени испљувак говораше јој о њезину животу, ружном и тешком животу, о увредама које је подносила а које ће нодпоси и сутра, и после недеље дана, и до године, — и целог свог века, _до саме смрти,

ЦРКВА СВ. БОГОРОДИЦЕ У ЦАРИГРАДУ (ИЗНУТРА). Сликао Ст. Тодоровић