Нова искра

II 0 В А

II С К Р А

БРО.Т 7.

0 јачини ових удара и о начину како електричне рибе врше те ударе послужићемо се Хумболтовим описом електричпих јегуља. „Јужно-американскога коња гоне не само јагуари и крокодили него он има и међу рибама свога опасног непријатеља. У барама око Бера и Растро има небројено мното електричних јегуља, у којих, жутим пегама посуто, љигаво тело из свакога дела свога и по својој вољи избацује силну електричну струју. Ови су шмноти дугачки 5 — 6 стопа (1,6—2 м.) и ударци су толико снажни да могу убити и највећу животињу кад испразне свој орган, пун живаца, у згодноме правцу и на један мах. Степски друм од Уритуку морао је некад бити напуштен, јер су се у једној речици толико намножили гимноти да су се преко године многи коњи давили онесвешћени ударима. И остале рибе беже из близине ових ужасних јегуља, па чак и онога који удицом пеца рибу застрашују потресом који долази кад оне дирну овлажену врвцу. Тако избија електрична ватра из дубине воде. Живописну слику даје нам хватање ових гимнота. Мазге и коње, које опколе Индијанци, натерају у воду док се од необичнога шума не раздраже ове срчане рибе за напад. Оне се као змије вијугају по води и полеђушке подилазе коњима под трбух од којих многи гину од невидљивих удараца. Са накострешеном гривом, узбуђеним дисањем и дивљим страхом у зажареним очима беже остали коњи из ове силне буре, али их Индијанци наоружани бамбусовим трскама терају натраг у воду. Поступно попушта бес неједнаке борбе и као изнражњени облаци растурају се заморене рибе, којимаје нотребно дуго почивање и обилата храна да би могле прикупити оно што су утрошиле од своје галванске снаге. Н јихови су ударци све слабији и слабији, а и саме застрашене шумом коњским беже ближе обали, где их врло лако харпулама и сувим дрветом, јер не снроводи струју, извлаче на степу. То је необична борба између коња и риба." И сам човек не пролази добро од ових удара, па зато урођеници брижљиво избегавају сваки додир са њима.

ПУСТИЊАК IА. Н. МАЈКОВ) А нђео ми рече : „Уклони се граду ! У пустињу иди и плам луче своје С ачувај до гока ве11 одређен што је, Д а би једном људи, кад сву лаж ПОЗНАДу, К ад истине хтедну и светлости твоје Могли ГДЕ ЗАЖЕЋИ СВЕТИЛНИКЕ СВОЈЕ !" р

ИЗ ПРИПОВЕДАКА АНТОНА ЧЕХОБА I. ПОЗНАНИК Зрло лепа Ванда или, како је писало у њезину пасошу, доштована грађанка Настасија Канавкина, излазећи из

болнице, осетила се у положају у каквом пређе никад није била: без крова над главом и без кршене паре у џепу. Шта да ради ? Нрву је посету учинила зеленашу и у њега оставила прстеп са драгим каменом. — своју једину драгоценост. За њега је добила свега рубљу. . . А шта може с рубљом ? За те паре не може купити ни модерни кратак мидер, ни висок шешир, ни жуту плитку обућу, — а без ових ствари она се осећала као и гола. Изгледало јој, да је не само људи, него чак и коњи па и пси гледају, смејући се простоти њезине одеће. Мислила је само о оделу, а ни најмање је није мучило питање, шта ће јести и где ће ноћити. „Да ми је само да сретнем ког познаника"... . мислила је она: „Узела бих новаца .... Неће ме ни један одбити, јер . . . ." Али је не сретну ни један од познаника. Лако би их могла наћи у вече у Ренесансу, али је у Ренесанс неће сигурно пустити у овом простом оделу и без шешира. Шта ће ? Носле дугог решавања, кад јој већ додија и шетња и седење и премигаљање, реши се Ванда на последње средство : да оде право у стан ма ком од познаника, па да затражи новаца. „Али ком да одем ?" размишљала је. „Миши не могу — ожењен је човек. А онај риђи старац сад је сигурно на дужности . ..." Тада се сети неког Финкела, зубног лекара, од ког је пре три месеца добила на поклон гривну, а којем је једном приликом изручила у Немачком Клубу чашу пива на главу. Сетивши се овог Финкела, она се веома обрадова. „Даће ми сигурно, само да ,ми је да га нађем код куће . . . ." мислила је идући к њему. „А ако ми не да — полупаћу му све лампе по кући." Приближујући се лекаревим вра.тима имала је већ готов план : смејаће се још преко степеница, улетеће у кабинет па ће му потражити 25 рубаља.... Али чим хтедо повући з& звоно, из њезине глв-ве ишчезе читав план. У један мах се збуни и ушепртљи, што јој се пређе није догађало. Бивала је смела и насртљива само у пијану друштву, а сад, одевена у просту одећу, осети се као да је дошла молити ; а како је лако могу одбити ностаде ск^омна и понизна. Уплаши се и застиде. „Можда је већ и заборавио на мене" мислила је не решавајући се да зазвона. „Г1а како и да уђем у оваквом оделу ? Као каква просјакиња или ма каква тек". .. Неодлучно зазвони. Иза врата чуше се кораци ; био је момак. — Је ли доктор код куће ? упита она. Сад би јој било веома пријатно кад би јој момак рекао „ иије ", али је овај, место одговора, уведе у предсобље и скиде с ње огртач. Степенице јој изгледаху необично раскошне, величанствене ; али из све раскоши прво је запазила велико огледало у којем виде да нема ни високог шешира, ни модерног мидера, ни жуте плитке обуће. Па јој се учини чудновато за што сада, кад је овако бедно одевена и кад наликује на какву шваљу или праљу, осети стид и одсуство сваке налетљивости и смелости? У мислима се називала не више Ванда већ као пређе: Настасија Канавкина. .. — Изволите! понуди је собарица, проводећи је у кабинет: Сад ће доктор ... Седите. Ванда се спусти-у меку наслоњачу.