Нова искра

СТРАНА 216.

БРО.Т 7.

Б Р И Г А РОМАН НАИИСАО ХЕРМАН СУДЕРМАН (7)

(ИАОТАВАК) XV. •^ј&јјсисказана беда бешс овладала мајуром. У соби за ста" новаље лежао је отац на болесничкој постељи, јеч,ао! псовао и проклињао час свога рођења. ^ мирниш^ п часовима ухватио би руку своје жеЈго, молио је сузним, очдма за опроштај, нјто је њену судбину привезао за свој^ћокварени живот, и обећао би да је у будуће начини богатом и срећном. Богатом пре свега — богатом! Било је доцкан. В јсговс благе речи нису више имале утицаја на љу, њено би страхом намучено срце пачуло кроз њих већ псовке,' које су, као увек, морале доћи за њпма. Увелих образа и угашених очију мицала се тромо тамо амо, не давши никада гласа жалбе од себе, двогубо достојна жаљеља у своме ћутању. Али се на љу не сажали пико, чак ни Бог ни вечита судбипа. Она би уморнија из дапа у дан; на љену бледу, плавим жилама испрекрштаном челу као да је већ био утиснут жиг смрти, а срећа, за којом је чезнула целога века, била је даља него ли икада. Једини, који би јој могао помоћи, био је Павле, али се он шуњао око ње као кривац, једва се усуђивао да јој јутром пружи руку да се поздраве, а када би га она погледала, он би оборио очи. Да је била мање отупила и опхрвана јадом, морало би јој се из његова необична попашаља породити ма каква сумља, али у своме јаду она је једино осећала да јој недостаје његове утехе. Једном у сумрак, када је, као обично после рада, рио по развалинама згаришта, пође она за њим, седе поред љега на истрошени темељ и покуша да заподене разговор са љим, али га је он избегавао као што је чинио и ииаче. „ПаБле, не буди тако тврда срЦа према мени", замоли га она, а очи јој се овлажише. „Па ја ти ништа не чиним, мајко", рече он и стисну зубе. „ТТавле, ти нешто имаш противу мене!" „Немам, мати !" „Мислиш ли да сам крива пожару ?" Тада он врисну јако , обухвати је око колена и плакаше као дете, али када му она хтеде погладити косу, једино миловање које му је иначе указивала, скочн он, одгуриу је и повика : „Не дотичи ме се, мати — нисам тога достојап!" Затим јој окрете леђа и оде па рудину. Од онога тренутка, када се први пут пробудио после пожара, усади му се у главу миса.о, које се више пе ослободи, мисао : да је свему крив ои, једино он. „Да се нисам скитао", тако је говорио у себи, „да сам чувао кућу, као што ми је била дужност, несрећа се баш гшкако не би могла догодити." Сва његоВа тајна слутља учиии му се сада као кривица, коју је учинио према очинској кући. Као год Исус у Гетсиманији, тако се он борио са својим срцем да нађе покајања и опроштаја. — Али му нигде страх не даде мира. У сваком тренутку играли су пламонови пред његовим очима, а када би у вече легао у постел.у и унезверено гледао у мрак, учинило би му се као да из свих пукотина избијају ватрени млазеви, као да га опкољавају облаци црнога дима место таме ноћне. 0 виновнику пожара није себи још могао створити појма ; бриге, које га обузеше попово, бнде су одвећ ве-

лике, те није смео мислити о освети. — Није се имало што је најпотребније, једваје могао још ирибављати повац потребан за лекове. Премишл.ао је и рачунао дан и ноћ и смишљао је велике планове да прибави најпотребнију готовину. Писао је и браћи, не би ли му могли својим утицајем набавити са умереним интересом коју стотину талира. Они му одговорише врло жалосно да су сами тако оптерећени дуговима, да је немогућно да још рачунају на кредит. Готфрид, наставпик, до душе се пре краткога времена био верио с имућном младом девојком, и Павле је био уверен да му не би било тешко да придобије њену породицу да му позајми скромну суму, али је он напротив стављао, да би се достојананство његова положаја понизило услед такве молбе ; тврдио је да се мора бојати да би се компромитовао код свога таста, када би му пре времена изнео своје ираво стање. При свем том била је срећа што је жетва репице већ била продата и предата и што су кромпири већим делом још били у земљи. — Тако се могло доћи до мало готова новца, којијебио довољан за подмиреље најиречих издатака. Разуме се да се није могло ни мислити на то да се поново подигне житница! Усред жалосних рушевина, опкољених изгорелим гредама и распалим зидовима, усправљала се са својим црним телом и витким вратом Црна Суза, једина ствар, која је спасена од пропасти, сем још неколико бедних тсжачких кола. Близнаке, које су у ово мучно доба изгубиле много од своје веселости, и које су ћсретале и кикотале само по скривеним кутовима, обилазиле су плашљиво око ље, а када се отац први пут подиже са своје болесничке постеље и када кроз прозор спази црну грдобу, стеже иеспице и узвикпу : „Што не пустише да изгори ова несрећа ?" Али је Павле још топлије пригрли. „Сада би било време, да опет прорадиш", говораше он, дрмаше око точка и гледаше у казан ; у вече би резао из липовине мале моделе, а једнога дана је писао ГотФЈШду: „Пошљи ми из ваше школске књижнице неколико књига о уређењу иарних махина. Нешто ми се чини као да од тога много зависи срећа наше куће." — Али се Готфрид није могао умолити; прво што се противи његовим начелима да узима из кљижнице књиге које сам не употребљује, а друго што оне Павлу иначе не би користиле, пошто се не разуме у теорнској физици. — Затим се обрати Максу. Овај му одмах посла десет фуната тешки пакет са сасвим новим кљигама, уз које беше рачун од педесет марака. Он одлучи да кљиге задржи и педесет марака поступно заштеди. „За Црну Сузу нема ништа одвећ скупо", говорио је он. Али наиђе нов пемир. Једнога јутра дођоше једна кола, на којима су поред жандара била два туђа господина, од којих се једап, пупачак човек од евојих четрдесет година, са златним наочарима на носу, представи као истражни судија. Павле се уплаши, јор осети да мора много што гата да прикрије. Истражни судија разгледа прво место пожара, направи нацрт темеља и запита где су била врата и прозори, затим скуии послугу и испита је до ситница шта су радили у очи тога дана и свс до тренутка пожара. Павле је стајао блед и дргаћући поред њих, а када судија пусти послугу, да љега самога саслуша, учини му се као да се приближио смак света. „Јесте ли били па дап пре пожара у житници ?" упита судија. „Јесам." „Пушите ли ?" „Не пушим." „Сећате ли се да сте ма којим начином руковали ватром, палидрвцпма плн чиме сличним ?"