Нова искра

№о.т 1.

н о в а и

СТРАНА 217.

„Нисам — сувише сам иажл.ии за то." „Када сте били последњи пут у житници ?" „У осам сахата у вече." „Шта сте радили тамо ?" „Обилазио сам као свако тзече пре него затворим врата." „Затварате ли врата лично ?" „Затварам — увек." „.Јесте ли тто опазили те вечери?" „Нисам." „Нисте ли видели да се когод шуња по околини." Удари га нешто као муња. У овоме тренутку тек се сети сенке, коју је видео у почетку пожара у шуми како се сагиње. Али то није било у околини. И дубоко уздахнувши одговори : „Нисам!" Тако, сада ће бити! помисли он — прво питање већ је морало обелоданити његову ноћну шетњу, морало је издати тајну, коју је до сад скривао у најдубљој унутрашњости. Али не. Истражни судија намах прекиде, па рече после кратке почивке. „До пре краткога времена служио је у Вас један слуга, по имену Раудсуз." „Јесте", одговори он и погледа унезверено у судију. Дакле је то Раудсуз, на кога се своди сумња. „Зашто сте га отпустили ?" Он исприча потанко онај ужасни догађај, али се добро узе на ум, да призор са Дугласом, који му је претходио, што је могуће више притаји. Када је пребродио прву опасност, онет се умири. Бележник је марљиво бележио, а истражни судија набра веђе, као да јо већ сасвим начисто. Када је Павле доврпшо, даде миг жандару, који се ћутке окрете и пође путем за Хеленентал. „А сада хајдемо Вашем господину оцу !" рече судија. „Да ли је у таквом стању да се може саслушати ?" „Чекајте да видим", одговори Павле и оде у болесникову собу. Отац му је седео усправљено у постељи, његове очи севаху, а у љеговим цртама лежао је одсев мучно угушене срџбе. „Нека само дођу !" довитсну он Па«лу, „до душе све је то залудница — правога се не усуђују обедити — али нека само дођу!" И он исприча истражном судији призор борбе, али баш оно, што је Павле стидлшво прикрио, свађу с Дугласом и дражење пса, то изнесе с хвалисавом брбљивошћу пред туђе л>уде. Судија се почеша сумњиво по глави, а његов бележник бележио је марљиво. Када Мајерхефер до!)е до онога тренутка, када је ваљало да опише посредовање свога сина, ућута. Из његова ока изби према њему зрак, у коме је, јако се истичући, буктао пламен пркоса и срџбе. „Па шта даље ?" упита судија. „Стар сам човек", гунђао је кроза зубе, „не гоните ме да испричам своју ро|ену бруку." Судија се задовољи. Када запита старца да ли није већ раније сумњао на Михаила Раудсуза, насмсја се тајанствено у себи и прогунђа: „Руку, бедпу руку можда је позајмио, али" — он ућута. „Али ?" „Штета, господине судија, што правда носи везу пред очима", одговори он с подсмешљивим осмехом — „немам више шта да кажем." Судија и бележник згледаше се сумњиво, па закључише испит. „Хоће ли МиХаило Раудсуз бити притворен ?" упита Павле господу, пре иего се попегае у кола.

„Надам седајевећ", одговори судија. „Он је у пијанству изјавио много што шта сумљиво, и што смо сазнали од Вас, више је него довољно да се поведе истрага противу љега. Разуме се да се много што шта још мора разјаснити." И с тим одоше. Дуго је гледао Павле за колима. Последње речи судијине пробудише у њему поново страх, и док минуше недеље и истрага иђаше својим током, седео је бојећи сеи дршћући код куће, готово као да ће пресуда љега, и само њега уништити. Павле с мајком и са сестрама добшне позив за поротни суд, само је оцу остављено на вол^у да код куће буде последљи пут саслушан и заклет. Али он изјави да ће се радије у судници мргав скљокати, него ли да седи код куће, док уништача љегова имања пуштају у слободу. На кога је при том мислио, остави у неизвесности; само да то није био оптужени момак, паговести довољпо јасно. Дође дан претреса. Павле је био израдио за оца носила, да не мора ни корака пешачити. На њима га подигоше у кола и наместишо згодно у сено. Биле су то јадне таљиге, на којима се породица Мајерхефер одвезе у град, јер су бол.а кола сва изгорела. Лотре је Павле скинуо и на љихово место наместио дрвени сандук; преко завежљаја сламе, који су служили место седишта, пребацио је био стара кољска ћебета, која су услед година била исцспана и избледела. Усред ове сиротиље лежаоје господар јецајући и псујући ; горе је седела његова жена, бледа, јадна и скрушена, као да је дух распадања; вечно бујна младост, која успава чак п на развалинама, смејала се из два несташпа пара очију, апапред, као управљач ових жалосних кола. седео је Павле и гледао снуждено преда се, јер се стидео што пе може набавити поноснија кола за своје, којо први иут заједно вози па далеко. На пожутелој рудини простирали су се уморни зраци новембарскога сунца, чунави бокори вриска стрчаху између жутих, танких трава, местимице беласкаху се кишне барице, а са закржљалих врба крај пута спуштаху се усамл>ени листићи као мртви лептири. „Знаш ли још како смо пре двадесет и једне године прошли истим путем ?" рече госпођа Јелисавета своме мужу и баци поглед на Павла, кога је онда држала иа грудима. Мајерхефер ирогунђа нешто, јер није био пријатељ успомена, таквих успомена. Али госпо^а Јелисавета склопи руке и мишљатпе о многом чем ; ну као да то пије било ништа жалосно, јер се смешкала при том. Што се кола више приближише мети, Павлу би све тсже око срца. Он се пропе на своме седишту, а кроз удове га прође језа за језом. Неугодном јасношћу стајала му је пред очима дивља ноћ пожара, а усред онога страха, да стоји пред туђим .твудима и говори, обузе га као неки осећај среће, када се сећао, како је у диму и пламену стајао наврх стрмога крова, радећи и заповедајући као једини, кога су сви слушали, једини који је усред те забуне остао нрисебан. „Можда ћу ипак моћи издржати, ако се баш мора!" рече он, тешећи се, али у толико се вигпе удуби затим у поглед на своје јадно, угњетено, напаћено и увело биће.Неће никада бити друкче — може бити само горе из године у годину — говораше он; тада зачу иза себе матер како уздише, и што је баш помислио, учини му се као срамно, бездушно себичљаштво. „Ради мене се не мора", прогунђа он — а кола минуше градске вратнице. Пред црвеном судском зградом с високим каменим ступњима и засвођеним прозорима стадоше кола. Недалеко одатле стајале су једне добро познате двоколице, а кочијаш на седишту носио је на својој капи још исте кићанке, које су некада толико импоновале ГТавлу, док је био конфирманад