Нова искра

СТРАНА 196.

Н 0 В А

И С К Р А

БРОЈ 7.

Овако ми збори Мерсије-ханум, девојка, млађа кћи старе Мејрем-хануме. Говори она, молећи, а вече се ближи чхитро, миришући на росну траву и цвеће, на освежену густу шуму, што је обукла оно брдо изнад Нишке Бање, места, где се често скупљају хареми, и остају каткад тако сакунљени но читаву недељу. II И ноћ се већ сдустила, и обавила заношљивим велом својим сву Бању, поклопила звезданим поклопцем све нас, уљуљкала и траву и цвеће, успавала све тице, па и славуја, што с вечери одмами песмом слатком, пуном и севдаха и радости и туге, младе хануме у најгушћи луг, што измами љоме, песмом својом, многи уздах из груди, сузу из ока .. . Спустила се ноћ одавно, а хареми се сна и не сећају. Око „басена" трепере свеће што су му опточиле полукруг с једнога краја на други, а загрљене мусломанке, младе, направиле коло велико, па се обрћу у води уз песму стамболску, нову, лепу, што им показа једна лепа Стамболка, које је ради џумбус и ноћас, као и прошлих ноћи што бејаше. Наваљена па ограду стојим и гледам : обрћу се, певају младост и севдах, падају у занос севдалијски... Искрала се друштву Ајше-ханум, млада, ђаво : залете се чак с прозора, и — пљес ! посред кола, попрска им и лице и косу, коју су искитиле пољским цвећем, мајским ружама . . . Осветиће јој се што им поквари песму и коло, што их прену из њихна заноса. Ухватише је, бућнуше је у воду : не даду јој да изиђе!... Утопила се, мислим, а она, ето је из воде, па једну, другу, све редом по незаклоњеним пештемаљем, нагим плећима, по мишицама белим и облим. Беже испред осветнице, а од вике и вриске читав урнебес.. . Опет се начини коло и настави она песма лепа, стамболска. Ето је друга !. . . Искрала им се Зумрит-ханум, млада, пестанша, прави 1;аво. Пљес! — посред кола .. . Утопише је, а после је „мртву" извадишс и хоће да је сахране : носе је на носилима направљепим од белих рука, што су већ као куване (јер није шала бити у води вас дан, и остати у њој до ноноћи) — осветише јој се !. .. Док се једне овако играху, друге пливаху и ничице и наузнак . .. Издужила се Шећер-ханума, удовица, прекрстила руке, па као мртва: поси је вода, носи . .. Ето ти јој друге, Бадем-хануме озго ... Потонуше, на сс тек појавише: загрљене су, с образом на образу пливаху тако дуго, дуго . . . Похиташе све из воде, обуше налуне, и онако у гаћама, и пештемаљима до испод пазуха, с којих се цеђаше вода, наредише се око једпога великог сахана татлија. После, скачући с прозора, с ограде басена, опет у воду. Песма за песмом, глас их издаје ; а неке промукоше толико, па ни да писну. Хизмећарке 4 ) их служе : нринесоше им нуну тепсију лепо опраних трешања. Једу, и каву пију у води, и пуше. И настави се песма, и продужи се смех и вриска. Танко а велико дахире Бадем-ханумино звечи, зилова звук меша се с раздраганим узвицима : А! Ха! Хаде ! Х.оп! А звучне чамиаре на тапким прстима као зифт црних ноктију Шећер-хануме, удовице, само : Цак! цак ! цак ! Цика цак !.. . Удара чампару о чампару Шећер-удовнца, а плећима и главом, и целим телом — као 4) слушкиња.

прави чочек ! Овај је шенлук надмашио данашњи у велике. Ирошло је поноћи, не иоменуше постељу ниједном. Још није лето, тек је половина месеца маја, за то су ноћи свеже. А кад превали пола ноћи, бивало је све свежије : познало се по пари, која се сваким часом више дизаше и постајаше густа као оно јесења мах^ла. Наваљена, све једнако, на ограду, већ не познавах ниједне, ни оне која би ми се ближила с каквом шалом својом. Нешто од топлоте, нешто од оне густе паре добих за час лаку несвестицу, те, уплашивши се, похитах уз степенице. У оном пространом одељењу где су одаџици за свлачење, на једној зиданој узвишици, што личи на велик кревет, седе две старе кадуне. Под њима је прво асура, па ћилим, па шиљтета; пред њима мангал иун жара. Обе пуше и нешто се тако разговарају, да и не опазише кад и м ја приђох и седох близу њих. У једне су очи црвене од плача, трепавице усукане од суза. 0 чем ли се разговарају тако дуго, још готово од вечери ? А да о чем би другом, ако није о прошлим данима својим и, може бити, о прошлости Ниша, одакле је ова што је плакала, о граду, што јазијом 5 ) јединога Алаха није више њихов. Обе су мршаве и високе; у једне коса сребро, у друге к'начичек; прва је Стамболка, велика ханума, нашиница, свекрва оне лепе и младе гошће; друга Нишлика, од „соја", коју Нишлије, и Турци и Срби, врло поштују, мајка оне девојке, Мерсије-хануме, што ме заустави да конакујем, — Мејрем-ханума. Мејрем-ханума није од оних затуцаних була. Иде она и по иашим кућама свуда и у свако доба. Узима у нас слатко и пије каву, а често гдегод и руча, верујући да је тамо, где је звата, ручак сиремљен без онога што им је мусафом забрањено јести — домуз-јаги 6 ). Одлази често, послом, или да се с каквим својим пријатељем састане, у турску кавану у Београд-махали, па иде и у српске, јер је, како сама вели, одавно и бег и ханума. У кавапи хоће и да седне ; смакне јашмак с уста, па пуши и пије каву с бегом или агом, којега је тражила: договара се у кавани, као мушко. И нико је од њихових није за то оговарао ни пре десет-петнаест година, кад беше млађа, а то ли да би је сада оговорио. „Јер, нанослетку — веле Турци и каде — њој не стоји то ружно; чак јој некако приличи." Весела је, несташна, као младица: где иаиђе на оговарање, удара у шалу, „поклапа" иепријатан разговор смехом, а мудрим изрекама начини да се оговорџика онога. часа у души иокаје и замоли Алаха за опроштај греха јој. Често сам с њом, Мејрем-ханумом. Видела сам је небројено иута раздрагану и насмејану, а само једанпут, и то ноћас, растужену и уилакану : никад нисам опазила да пред светом показује е је побожна, као што то чине многе њихове.

Кад већ једном опазише мене, Мејрем-ханума узвикну: — Јаз'к (штета)! У разговору с ханум-ефендијом, 7 ) занела сам се, па се и не сећам деце. . . Пета је ноћ ка.ко смо овде. Прошлих ноћи легоше у зору, сад не дам... Зваћу их одмах... Мерсије ми није баш здрава, па још 5 ) НИСМО. 6 ) свињска маст. 7 ) Хаиум-о<1>енди каже со пашиницама, у опште ведим госпођама.