Нова искра

ЦРКВА ХОРА ИЛИ ХОРИОН (ПРЕДГРАДНА) - КАХРИЈЕ ЏАМИЈА. Сликао Ст. Тодоровић.

сваки за се, јодан удно собе, други крај прозора: на једном је Мерсије, млађа кћи Жејрем-ханумина, на другом њихова гошћа ноћатпља. Све су ствари љихове. Испратише их, пре но што ће из Ниша поћи, пуне таљиге. На маленом прозору нема завесе. А и што ће? Одаја је из дворишта, што је ограђено високом оградом, као какав харемлук. Месец тихо плови небом, а прати га бела и јасна звезда вечерљача. Час по, па их обоје нестаје, скривају се за Какав сиви облачак ... Мејрем-ханума је заспала, па и уморне кћери љене спавају, и унуке: дисаље им је друкчије, теже, све се више и више чује ... А ноћашља готпћа љихова будна је, па много што шта мисли и премишља... ТПта не

Не мичем се, и не дишем . .. Слушам, сва сам ухо; срце ми силно удара; хвата ме језа све већа; коса ми се од страха диже .. . Појављују се пред умно око слике свакојаке ; одавнашље приче ускрснуше . .. Некада, у детиљству, нисам смела од Божића до Крстова дана пи преко прага одаје, а то ли напоље, па чак ни с мајком : јер приче су ми казивале, да су некрштени дани од Христова рођеља, до Крстова дана, па је тада, нарочито око поноћи, и Караконџула, и Чупаве Деце. Ухватили коло, сви, на раскрсници Код Дуда (у Крушевцу), па играју, а ко наиђе на то коло, Караконџуле му метну зажарен сач на главу. Машта је све живља : као да сад слушам те приче, као да сам дете и сада — бојим се ; почех се трести, зуби ми цвокоћу . . . С некрстима у једној соби — ноћу !...

ПРОЈ 7.

СТРАНА 197.

по неколико ноћи не спава, живци јој нису ни за шта, јој се тада толико трееу, да не може донети до пуну кашику. И моја госпо1)а-снаха не може дуго дајанити; и она Је ^ариФ (нежна), — прихвати пашиница, и обе, помажући С^рукама, усташе и одоше да зову младеж из воде. III У нистсој смо али пространој одаји, што је баш ту пред вратима женскога купатила. Сва је застрта асуром, па великим ћилимом; озго два душека један до другога, те се чини као једна постел^а, и тује Мејрем-ханума са старијом ћерком и двема унукама, шеснаестогодишљом девојком и девојчицом од десет година. А два су душека

мислим, и то све о љима, мухамедовкама.. . С булама У јед н °ј с об и, ноћу ! ... Оне спавају ! .. . Бивала сам с булама ноћу, али кад ? 0 свадбама, а то су били дани за мене, лепи и светли дани, када ме поред љих окружаваху и моји: мајка, ссстра и моје пријатељице .. . Зачу се неко тихо, веома тихо шаптаље ... Све спавају ! . .. Опет тпаптање, али јаче но мало час. Чисто ие дишем . .. НГаптаље се продужава; сваким часом је јаче, брже . . . Ухвати ме језа .. . Слушам. И опет јаче ... Из оваквога шаптаља пређе се у тих говор . . .