Нова искра

СТРАТТА Ш. Н О 6 А кама опустио мрежу и погледом продире за њом, кад ће да је покреР1е. -— Стој, стој ! — одјекну му глас поново и Васко стаде с веслањем. — То је баш срећа ! ГГохитај к мени, господичићу ! рече ми затим, а десном руком издигао краснога шарапа; крљушт му се бели и отсјајкује још одовуд. — Како ћу ти прићи ? Не могу за цело воду газити — Стани, стапи ! Хеј, Васко, дела чамац тамо. При терај га до спруда господичићу! Васко снажно завитла веслом, чамац удари о спруд и ја ускочих к н.има. На предњем крају, држећи влажну мрежу, седео је човек крупна раста, гологлав и без паса. То беше мој скорашњи познаник Саватије. По изгледу није имао више од 45 годипа. ЈГица дугачког, мршавог, по коме су се још познавали трагови великих богиња, зараслог удугу, где где проседу браду ; очи велике и крупне, јако повучене у очну дубину, нос велики и на крају јако повијен усне крупне, изразите ; све црте њего.ва лица чиниле су утисак нечега мушког, снажног и човек се пред њим осећао иекако и добро и нелагодно. Лице, поглед, глас, осмех, сваки покрет његов издавао је нешто не сурово, нити грубо, но тако некако неумешно, страно и чудновато. На себи није имао горње хаљине због дневне припеке, а кошуља му не беше до горе закопчана, са повијеним рукавима на мишицама, те су се у исто доба виделе и снажне мишице и здраве, јако развијсне груди. У дну пак стајао је његов помоћник, Васко, дечак од 16 — 17 година, висок и сух, у пеком старом подераном оделу плавкасте боје, На први поглед веома је одударао од Саватија својим нежним плавим лицем, својим замиш.љеним дуботшм очима и иначе пожутелим и слабим лицем. Уске пак груди његове показивале су да је младић врло слаба састава и да се не може похвалити добрим здрављем. Познајем их од скора. На Дунаву су преко целога дапа. Позпали смо се са свим случајно и од тога доба једпако смо добри пријатељи. Саватије ме не хте друкчије звати до „господичић", и ако сам га молио да ме зове по имену. — „Не иде тако, господичићу! Ти си господичић и бићеш господичић, а ја сам Саватије и ништа вигае", рече ми па послетку, сматрајући да је тиме завршено све и да никакве разлоге дал,е не треба наводити. Понашањем својим нити је био паланчанин, нити се у њему тшзнавао прост сељак — он је био нешто нарочито, сам за себе. Ко је пак, од куда је и зашто је дошао овамо к нама у град, није нико знао. Нагађало се много што шта, али све то било је без свога основа. Саватије није стајао ни с ким тако блиско, да би се од њега самог могло што чути, а што су други додавали то пије било у ствари. Живео је у јалијском крају са Васком, у малој мрачној соби; занимао се риболовом на Дунаву и тако животарио, истина, не баш славно, али тек ... . : живео је тихо и неприметно, никоме не намећући се. Долазио је доцкан у ноћ кући или и ноћивао у својој барци на самој реци, а зора га је већ затицала у његову послу. Преко дапа пак кад супце јако припече, одмарао се час два у ниском шибљаку, пе крећући тада ни једпим делом свога тела и предавши се сав својим мрачним и неодрећеним мислима. А зими пак кад је рибање престајало, и тада се он умео наћи. Одлазио је горе, до горњег дела града, најимао се у трговаца и за њихов рачун трчао и слушао и опет себи зарађивао. Васко је тада обично седео

II С К Р А ВРО.Т 8. код куће и бринуо се о вечери. Како је био врло слаб, ретко је куда и излазио. А чим се пак лед са реке почне кретати и настане време рибаЊу, остављао је Саватије све и трчао доле до реке и поново бацао своје мреже а живот отпочињао по старом и без икаквих измена. Суседи су га се чували, управо бојали, не распитујући ии за његов живот нити за његову проптлост, о којој нису знали нигата одређено. Плашила их је његова озбиљност и сумор исто као и тајанствени начин његова живота и склоност к нечему загонетном, тајном. Говорили су пак тајом, између себе, како је то негда био богат човек, ожењен, али га жена остави и отиде његову суседу. Додавали су чак како и убијство лежи на његовој души, а многи су тврдили како га и ноћу виђају по најудаљепијим деловима града и како сан не слази на његове очи... Мене је пак нарочито занимало неко двојство у његовој дугаи : показивао се у исто доба и груб и суров, док му се за часак лице озаравало благошћу и као да је хтело вечито па њему остати .... - Но, Саватије, отпочех, седајући крај њега и гледајући његове снажие руке, — можеш ли бити задовољан послом ? — Хвала ти, господичићу, хвала. Ено тамо, погледај! Васко, иокажи ! Васко ми припесе велику плетену корпу. — .Теси ли уморан ? — упитах га. Оп пониче главом, смагпу плећима и брзо остави котарицу, прихватајући се весла. — Не умеш да говориш, тпта ли ? — добаци Саватије. — Сметен ти је, госиодичићу, до зла Бога ! Сплете се тагео, а ни сам не зна затпто. Три пут ми је данас мрежу испустио. Васко пониче још јаче главом, дохвати воду руком а потом, не знајући више гата ће, силно завесла. — Кажем ти ја, настави Саватије. — Стани, стани отсрете се Васку: дај господичићу весло и огтда пожури до. ГГавла. Требаће пам сутра његова кола. Васко завесла, чун застаде и оп изиђе на спруд. — Тако је то видиш, господичићу! — окрете се Саватије мени бацајући поиово мрежу. Сад остадосмо сами. — Живига и мучиш се, док ти је Господ казао. Не тражи много, а ради докле можетп. Не знаш ти, како је слатко радити. Замахни, замахни снажније ; мораћемо на гаирину. — Видиш, ја ти и не тражим много. За иас просте људе и ттије то. Барка и Васко то ми је све. Без њих ие бих могао, кажем ти. Славан је мали, тај Васко. Ради као кртица, али је слабачак. — Ти га много волиш ? — Бог с тобом ! Како га не бих пазио ? Он се саже лагано и издиже мрежу. У њој не беше ништа. — Проклете ; знају баш за цело ! Каткад тако не уловим преко целог подна ни за лек. — Је ли, ти немаш својих ? — Шта ? . .. Не, далеко су ; иЛи чекај, не, немам никога. Сам сам, тако као што ме видига. — А Васко ? Загледах му боље у лице. Оно изгубило од своје озбиљности и суровости, очи благе и меке, а туга, изазвана усноменама из прогалости, огледала се на свакој цртици овога мрачпог човека. — Саватије, шта ти је?