Нова искра

БРОЈ 8.

СТРЛИЛ 235.

— Маленкоет, господичићу, ситница ! Бива ми тако по који пут. Плакао бих као дете, знаш ли. Е, е, кудје то за мене сада ! Али то не могу више крити. Рећи ћу ти све. — Почни само !

Шта, и Саватије је био негда човек! Ти не верујеш ? Далеко, далеко тамо иза оних брда је моје село. Што ће ти име, да га знаш ? Тамо је била кућа Саватијева. А какво је то село ! Станеш на брег, а тамо река, љива и ливада, и опет река и густа шума и народ врви као у

IX) о. О

ш ■X. Iш с 00 О

н* о < л <

— Видиш, господичићу, невоља је невоља, — отпоче он ниским, тупим гласом : свакоме ће у кућу да завири, злобница. Није човека којег сунце греје, да га она не зна. Све је то тамо у ље записапо. Видиш човека, велики господин на оку, е, али ко зна шта мује она спремила. Не утече од ње, нит' се сакри. Е, еј, само ни она не чини добро. Некоме узме све, а неког једва додирне.

мравин.аку. Трче, раде, весели као птице бозкје ! Тамо ти је слатко тек ! А овде, сироти смо као нико. Последљњ да кажеш. Еј, Саватије, луда главо, птто сад говориш ? Бога љутиш само! И ту у нашем селу живела је девојтса, ах, каква девојка .... лепа, паметна, а већ дс^ра не умем ти рећи! Звала се Јелка, од добрих људи, од добре куће. Еј ја,