Нова искра

(ГП-ЛИЛ 300.

ИОВА И С К Р1

Вт>0.1 10.

земље. Ну ево јсдно 200 годииа како дуб не расте него му се гране почеле сушити и опадати, а то су српске и хришћанске земље, које су биле под Турском, па су сс ослободиле. Сада му још стоји она зелена „китка" на врху, а то смо ми. Ту старац мало застаде и подиже очи ка врху дуба и као кроз плач врло тихо рече : Е хоћс ли Бог дати, да ја видим, да се и она китка осуши и нас сунце са севера 1 ) огреје. Овако чича сврши своје причање а ми сви немо поустајасмо и пођосмо у село. После сам обилазећи скопску епархију долазио на сва места, која ми је чича у своме причању поменуо. св. т.

НЕК МИРИШУ РУЖЕ...

Н,

1ек миришу руже и онима цвају, Што љубити могу, што уздисат 1 знају. Славуј нека пева у сусрећ.е зори, Љубичица цвета у зеленој гори ; Ласта онде себи нека гнездо вије, ГдЕ НЕВОЉА НИГДА ЗАВИРИЛА НИЈЕ. ГоЛУБ нека ГУЧЕ на Га ВАНА ДОМУ, Јер он није подан ни бури ни грому. у дом где се кличе, где се вију песме, МоЈА муза сетна приступити не сме. о, тамо се она ни скрасила не би, Нит' би игда друга тамо нашла себи. «Та ћ,у певат боље и певаћ.у сузе Оних, што им Судба све радости узе. МоЈА песма оном друг ћ.е вечни бити, који мора вазда само сузе лити. Друг оног што страда, што свој живот куее, Ком су груди болом и очајем пуне. Ја %у с њима вазда, њима песме вити о среб.и живота — с њима сузе лити. с патницима само — ја ђ.у само с њима, А на свету јадних и сувише има . . .

м.

МИХАЛКО БолЕС.лав П РУС (А* Л. Гловац^И)

(НАОТАВАВ) У вече, као и обично, зидари се разиђоше. У новој кући оста на преноћишту Михалко и — девојка. Зар некеш ићи ? запита је сељак зачу|ен. 1 ј Оаде се разуме Србија а не Русија.

— Куда ћу, кад је рекао да ће ме истерати . . . Сад тек Михалку пуче пред очима. — Ти си дакле с њим становала ? — рече жалосно. — Па дабоме — шану девојка. •— И њему си целу своју зараду давала, ма да те је тукао ? . . . — Дабоме ... — Па што си радила тако ружно ? . . . — Јер сам га волела ■— одговори тихо девојка, кријући се за стубове. Момка као да неко ножем удари. Нису га залуду исмевали!... Михалко приђе девојци: — Али од сад га нећеш волети ? — Нећу ! — одговори и поче горко плакати. — Волећеш мене ? — Да. — Ја те нећу тући, нити ћу ти узимати новац. — То је истина. — Са мном ће ти бити боље ... Девојка не одговори ништа, само дрхташе и плакагае још јаче. Ноћ је била хладна и влажна. — Је л' ти хладно ? — запита момак — Хладно. Посади је на гомилу опека, плачну. Скиде струку и уви девојку а сам остаде само у кошуљи. — Не плачи !. . . Не плачи ! . . . — говорио је. Само ћеш једну ноћ провести тако. Имам рубљу па ћемо сутра најмити стан, а сукњу — ја ћу ти купити. Само не плачи . . . Али девојка није обраћала пажњу на говор Михалков. Дигла главу и слуша. Чинило јој се да са улице чује бахат познатих корака. Ход се примицао. У исти мах поче неко звиждати и викати: ^ Хајде кући ... Ти ! ... Камо те ? —* Ево ме ! — завика девојка скачући. Истрча на улицу где стајаше калфа. — Ево ме ! — понови. — А имаш ли новаца ? — запита калФа. — Имам ! Ево — нај ! — рече дајући му рубл>у. Калфа метну новац у џеп. Затим зграби девојку за косу и поче је тући говорећи : — А други пут слушај, јер те ни на праг нећу пустити . . . Рубљом се нећеш откупити ... него слушај !... слушај ! .. . — понављаше обасипајући је ударцима. — Ох, до Бога!... — узвикиваше девојка. — Слушај ! .. . — Слушај што ти наредим. — На једанпут пусти девојку, осећајући да га је за врат зграбила нека снажна рука. Једва окрете главу и угледа усијане очи Михалкове. Калфа је био одважан Мазур, те млатну Михалка песницом у чело да му светлаци сенуше пред очима. Али момак му не попусти врата. На против, стиште још јаче. — Удави ме, ђаволска траго . . . па ћеш видети ! јекну загушено калфа. — Онда је не биј — рече момак. — Нећу — јекну калфа и исплази језик. Михалко отвори шаку а калфа се поведе. Удахну неколико пута, а затим проговори: