Нова искра

ВРОЈ 16.

НоВА Н с; К 1' л

(П'1'ЛИЛ 309.

Арса. Па оно, кад је ти Вићентије просиш за свог сина, ја немам ништа против. Марија. Само ако се хоће деца. Дамњановић. | Зорка | Д е Ч а се хо ^ е (Прилазе Марији и Софији) Душан. Како ми се види, деца су то већ раније свргашга. Мицић. Управо, изгледа, да се све ово преко мојих леђа сврпшло. Али ако најзад .... Само пека се зна један пут на чисто, ко је коме син и ко је коме жена. Дамњановић. И нека се зна, да и обичан човек заслужује љубав ! (ЗАВЕСА ПАДА)

деце. То не би Љубу осиромашило, а њој би помогло. Помогло?... Да ли би заиста помогло? — Кад јој се јави то питање, она се стресе и уздрхта, а па лицу јој се јави осмех пун бола и неке јеткости. Поче размишљати о томе. Једна за другом, долажаху јој на*"памет све успомене из љезина кратког лсивота са покојним јој Ацом. Поче се сећати свега онога о чему су се зими често разговарали, посматрајући Мишу како се на кревецу игра. Нзен Аца био је члан радничког друштва и тамо је, долазећи често у додир*^са људима који су били образованији, научио по штошта што иначе не би знао или бар не тако добро као што је знао. Ту, у њихову друштву, стекао" је он уверење, да човек сиромах не треба ни у кога да се узда до у себе самога и у свој рад, па је томе

БАБАКАЈ. ФотограФСКи снамак.

НАВРБИЦИ — ПРИПОВЕТЈ^А М. Ј. РИСТИЋ Ово неколико дана цветне недеље, јадна праља, и ако је сваког дана долазила са свим уморна кући, никако није могла заспати од бриге и бола. Још који дан и сва ће деца поћи у лепим хаљиницама на Врбицу, радујући се своме пра,знику, а њено јадниче, њен мали Миша, неће се моћи радовати ничему од свега тога, јер му она, поред свега свога рада, није могла готово ништа спремити. Она њена бедна зарада и сувише је мала, да би од ње могла одвојити штогод за њега. Пређашњих година, док је још био жив њен Аца, Миши се по штогод и могло спремити; али сада нема баш ништа. Па ипак, она није могла појмити да он мора остати без ичега. „Није могуће да се и он неће ничим поновити!" мишљаш она. Та ето, има једну кошуљицу коју ће му моћи удесити као да је нова; још кад би могла и остало, макар најпростије било. Али како? Да добије од кога? Ето на пример, сутра, у петак, иде на рад Љуби мајор -Периној; ако би се она сетила, могла би јој дати штогод од одела своје ј

и њу увек учио. Он Јније мрзео никога, али није ни марио да он и његова жена буду сувише понизни пред другима код којих су радили. Она се сећала врло добро, да јој он никад нпје допуштао да доноси с рада кући устајало јело, р|аво воће или друге ствари које би јој они, код којих је радила, хтели по који пут дати. 0 оделу ни номислити! У почетку, прве године, не знајући за ту његову особину, донела је један мастан капут који јој је једна госпођа била дала, рекавши јој да ће добар бити за њеног мужа. Боже мој ! и сад се ,сећа оне љутње, оне помаме кад јој је сагледао ту хаљину. Да је дошла пијана не би ваљада љући био. Поче грдити најпре њу ; што га је примила, па после окрете госпођу која јој је дала. Није оставио ништа на миру! Опсовао јој је све чега се год сетио. Он, иначе увек врло тих, врло миран човек, овог пута био је суровији од онога жандара који је лаие о Цветима, на паради, онако бесно гурну. „Мени она то да прати?! Мени!" — Она га није онда ни најмање разумела. То је био први пут да га види таква. — Никада ни од кога нисам тако шта узео, рече он. Видиш, море, ја не верујем ничему и ако врло мало знам. Ја не верујем ни у шта што често чујем међу својим друговима, да не ваља ово или оно, али, ваљало или