Нова искра

СТРАНА 314

Г.РОЈ 10.

га њихово звоњење не изда нре времена. Затим извади револвер из седишта и прегледа метке. — Шест метака •—. за свакога по два — дупло је поузданије. Била је љута зима, а ноге му се укочише. Он се шћућури у саонице, тако да га кожни покривач свега покри. Под њим му је било топло и лепо, и понајлак осети да га обузима такав умор, као да ће заспати. Али се опет прибра. „11 а ти пе мислиш озбиљно да их убијеш", мрмљао је он. „Иначе би се морао осећати друкче . . Тад поскочи и викну у мрак: „Хоћу, кунем ти се, мати, . . . хоћу." — А за потврду опали један метак у ваздух, да се одјек језипо разлегаше кроз тишину, а вране гракћући полетеше из гнезда . . . Што се више приближавао час, када је требало да се браћа врате кући, све му се увећавао страх; али се није страшио крвавога дела — он је стрепео да му у последњем тренутку не омлитави рука, не итпчезне храброст, јер су га још увек називали „кукавидом". Могло је бити око четири сахата у јутро, и месед је већ залазио, када се из даљине зачу звук звонцади, тих, па све јачи и јачи. Он скочи у усек, који је затрпао навејани снег, и прилеже. Саонице се приближигие шумској ивици, две у кожухе умотане особе седеле су у њему — то су били они. — Али колико је то трајало. Саонице иђаху све лакше и лакше. Звона звоњаху лено, а дизгине висијаху млитаво низ сапи коњске. Браћа су ркала .. . без одбране му беху предати на милост и немилост. Брзо искочи напред, ухвати коња за узду и одреши конопе с руде. Саонице стадоше — а господари спаваху и даље. Он стаде пред њих и гледаше их. Рука, којом је држао пиштољ, задрхта му јажо. „Шта да радим сада с њима ?" мрмљао је он, „у сну их тек не могу убити ? А биће и да су пијани, иначе би се већ давио пробудили! — Најбоље ће бити да их пустим и да чекам другу прилику." Бага је хтео коња опет запрегнути, када му сину кроз главу, да се заклео матери да ће их убити. „Та знао сам ја, да сам јадна кукавица", мислио је у себи, „и да никада нећу имати одважности. — Нисам ни за убијање. „Али сад ћу ипак то учинити !" мрмљао је, ступи два корака у назад и нанишани прво на Улрихова прса, али не запе ороз, јер се у себи бојао, да би могао повредити заспалога. „Да ли да учиним ?" мислиоје, пошто је један часак стајао у том положају. ГГа онда поче премишљати, шта ће бити, ако то учини и кад обојица буду лежали пред њим мртви. „Или ћу опда убити сам себе и оставити оца и сестре у невољи, или се нећу убити, већ ћу се нредати сутра суду, па ћо невоља у кући бити исто толика." „Лудост је свакојако", тако закључи своја размишљања, — „али ћу ипак учинити. —" И намах спази испод Улрихове бунде, која се на прсима нешто посувратила, читав оклоп орденских звезда, какве у котиљонској игри играчице обично придевају играчима. „Дакле друге их украшавају орденима", помисли он, „а сестре међутим седе у невољи." Тада поче да се кува у њему, и он стаде осећати, да ће на послетку ипак учинити. „Али ћу прво добро да се објасним с њима", мрмљао је он, па ухвати за ра.ме Улриха, који је седео с његове стране, и дрмаше га толико, да му је глава летела тамо амо. Улрих сместа скочи иза сна и када баш испред себе виде мрачну прилику Павлову с револвером у руци, поче гласно и јадно викати. Сада се пробуди и други, и обојица испружише према њему руке у јадној одбрани. „Шта си наумио ?" викну један. „Не убијај нас !" викну други. „Склони револвер. Смилуј се на нас, — смилуј се!"

Склопише руке и пали би Јт колена, да им не сметаху кожни покривачи', Павле их премери с чуђењем. Он их је целога свога века видео само дрске и ратоб.орне, те му се сада у цвиљењу учинише сасвим туђи људи. У себи је желео, да потегну ножеве на њега, да у часној борби може употребити револвер.* Па му онда намах дође мисао : „Да си у младости с- њима један једини пут поступио овако као данас, уштедео би многу тешку неправду себи — а пре свега сестрама." Улрих је међутим покушавао да му обухвати колена, а Фриц је викао једнако: „Смилуј се на нас, — смилуј се!" „Знате ви врло добро, шта ја од вас тражим", одговори Павле, који се сада осети слободан од свакога колебања и с хладном одлучношћу пође за својом намером. „Шта ћеш, реци шта ћеш ? Учинићемо све што хоћеш", викну Улрих, а Фриц, који се трудио да се сакрије иза брата, изгледаше да је намах изгубио говор. „Треба да одржите своју реч, као што ћу ја држати своју", рече Павле. „Желео бих да имате храбрости да се браните, да једва једном изведемо ствар на чисто... Али је можда боље овако . . . . а сада говорите за мном, што ћу вам говорити : „Кунемо се Богом и успоменом своје матере, да ћемо за три дана искупити обећање, које смо дали твојим сестрама." Дршћући и тепајући говораху они за њим те речи. „А ја вам се кунем Богом и успоменом на своју матер", одговори он, „да ћу вас убити, како и где вас нађем, ако не одржите своју заклетву. Тако, а сада можете поћи, — седите! Ја ћу сам упрегнути коња .. . Седите !" — понови он, када му ипак хтедоше помоћи. Они се више не макоше, већ лепо послушаше. А када он сврши, рекоше му сасвим учтиво „лаку ноћ!" и одоше. „Дакле тако ћемо !" мрмљао је он, бацивши пиштољ у снег и гледајући за саоницама склопљених руку. „Ако се ослониш па правду и частољубље и хоћеш све лепим да уредиш, називају те кукавидом и поступају с тобом као са псо.м. — Поступаш ли с другима као са псима, одмах од почетка, и де размишљајући да ли си у праву или ниси, називају те јунаком, и све ти иде од руке, и збиља постајеш јунак. Дакле, тако ћемо — тако ћемо !" И он се стресе, и обузе га одвратност према себи самоме и према целоме свету. Учини се сам себи тако прљав, као да га иишта на свету више не може опрати. Сутрадан пре подне стајао је иза шупе у снегу и гледао је према Хелененталу, где се мрачан мртвачтси спровод спремао на жалостан пут. — Двапут је био ушао у шталу, да нареди момцима да упрегну саонице, и оба пута му застаде реч у грлу, Сада је ту стајао, склопљених руку, и посматрао је, како се по белој рудини креће вијугава црта, све мања и мања, губећи се напослетку иза шуме, јер је гробље хелененталско лежало подалеко на путу за град. „Како би било лепо !" мислио је он, „када би и њу сахранили исиод три бора ! — бар би тада мати имала добро суседство и"— — — — — —- — — Он се трже, јер му се муњевитом брзином створи слика, како би се кога пролећњега, вечера онде мо*гао наћи с Јелисаветом, која би дошла да седи нагробу, који је њен, као он на своме. „Али добро је тако како је", говораше он, „како бих се икада још усудио, да је погледам у очи ? — ја, који ноћу вребам на друму, да својим неваљалим сестрама нађем муЖеве !" Тада изненада дотрчаше близнаке без даха — дрхтале су по свему телу и тражиле су речи „ЈПта вам је, децо ?" Грета, сакри главу на његово раме, а Катица пропуштагае ваздух кроз нос, као дете које сузбија плач. „Дошли су", промуца она, па обе почеше јецати. „Добро је", рече Павле и пољуби их.