Нова искра

ВРОЈ 10.

би илузију о њиховој доброти поништило. Ја сам то овако удесио : начинио сам два хербарија, један званични, који је гледаоцима приказивао све врсте у „типичним" ексемпларима као различите облике, и један тајни, само једном верном пријатељу приступачан, у који су сви сумњиви радови унесени били, које Гете згодно као „бескарактерне и распуштене родове" назва, „којима се може једна специја приписати,јер се губе у безграничним варијететима", Вићи.ч, 8аИх, Уегђа.чсит, Шегасшт, Еоза, Сггзгит и т. д. Овде су показиване масс индивидуа, поређане по бројевима у дугачак ланац, непосредни прелаз од једне добре врсте у другу. То су били од школе забрањени плодови познања, на којима сам ја у часовима доколице налазио своје потајно, детињско задовољство".. . . Данас нико вигае и не верује на постојаност родова и врста. (СВГШИЋЕ СЕ)

Б Р И Г А РОМАН НАПИОАО ХЕРМАН СУДЕРМАН (10) (НАОТАВАК) XVIII § А;Лади се господин одао веселом животу", рекогас Сугуге, и погато се начинио дар-мар, почеше красти мерицу по мерицу жита. А Павле је летео по свима весељима и игранкама, где год их је било у околини. —■ Ко би га видео набрана чела и плашљива проницава погледа у веселој вреви, питао се : „Шта ли ће овај овде ?" И многи би му сс склонио с пута, као да му је сенка помрачила радост. Павле је био начисто у себи о путу, којим је пошао. — Слугаао је да Ердмани не пропуштају ни једне свечаности, да узму у њој учешћа — колико се бесно само могло. — „Наћи ћу ја њих", говорио је он, „ноћ је мрачна, а рудина је пуста. Под ведрим ће небом морати мени и смрти погледати у очи." Два дана после последње походе у. Лоткајму одвезао се у град и купио је револвер, леп, шестометни, с дугачком, танком цеви. Еао дивља звер вребао је сада ноћу по џбуновима и усецима на рудини, Када би мислио да ће проћи. Али они не наиђоше. Изгледа да су постали неповерљиви, те су седели код куће, или су, што је вероватније, остали без пара. — „Могу ја чекати", говорио је он и настављао је своје. А када би неко вече остао код куће и седео заједно са сестрама за вечером — немим, жалосним обедом свакад би се ужаснуо, када би подигао очи и видео материне црте у два бледа, испијена лица. — Тада би га поново гонило ва.н куће. — На покладе приредише земљорадници из околине у дворници грађанскога друштва велику игранку. „Онде ћу их укебати", говорио је у себи, јер је чуо да су оба брата у одбору за приређивање свечаности. Када се приближи сутон, упреже саонице, сакри револвер под седиште и крете се у град. Обдан је сијало сунце, а сада озари небо вечерња румен. Рудина је била увијена у плавкаст вео, а кроз јасни зимњи ваздух падаху светли ледени кристали. Када про1)е поред Хеленентала, спаЗи двоје саонице, пуних јелових гранчица, како зађоше к имању. „Чини ми се, ту ће бити свечапости", мрмљаше он, гледајући за саоницама, па с туробним осмехом додаде:

СТРА НА 313. „Не треба да будем завидљив, јер и ја данас славим своју свечаност!" У шест сахата дође у град, набави улазницу и седео је до девет сахата у углу једне крчме, мрачно преда се гледајући. Када ступи у дворницу, у којој је владала заносна врева, сакри се плашљиво у сенку једнога стуба, јер му се чињаше да му јасно за свакога стоји на челу исписана убилачка намера, која му је испуњавала душу. И намах му прође као нож кроз срце. — Сгтзио је браћу. — Насред дворпице стајали су поносни и сјајни са свиленим тракама на раменима, с ђурђевком у руиици од капута, и гледаху с погледом, Свесним победе, низ ред у бело обучених девојака, које су украшавале зидове. „Тако, — сад су ми пали шака", мрмљао је он с дубоким уздахом. Осећао је да му се више не може натраг. Па се онда повуче у скровити један кут, из кога је могао имати пред очима своје жртве. Зраци светлости падали су као сунце на њега, али је он није видео; свирка је допирала у благим акордима до његова уха, али је он није чуо ; сва његова чула беху потонула у дивљу, крваву страст. Како је тако зверао у вреву, зачу баш иза себе разговор два крупна мушка гласа: „Хоћеш ли и ти изићи сутра на погреб ?" „Хоћу, биће то велика свечаност. Ту се не сме изостати." „Је ли дуго боловала ?" „Јесте, врло дуго. Наш стари лекар дигао је већ пре много година руке од ње. Затим је била с ћерком на југу, па се по повратку крпарила — не знам још колико." Он је слушао. — Тамна слутња пробуди се у њему. Јелове гранчице ! Јелове гранчице ! А један глас настави : „Реци ми : кћи мора да је већ у велико удавача зар се јога никако није верила ?" „Таона је позната са одбијања", одговори други глас, „једни веле да је то чинила, да не би оставила болесну матер, а други, што потајно воли свога рођака, Леона Хелера, знага га већ." „0, тај ветропир", рече опет први глас, „прогале је недеље изгубио у коцки 800 марака, код зеленаша је запао до гуше, а има и љубавницу. Али и јесте жесток, весео младић, сасвим створен да пеца златне рибице." И оба се гласа удаљише, смејући се. Павлу се учини као да мора да се баци на под и да притисне лИце у прашину, — грло му се стаде стезати — црвени колутови играху му се пред очима... Дакле она је свршила, та бледа, љубазна жена, која је као добар анђео лебдела над његовом кућом, за којом га је вукло срце, од када зна за себе. Сад, када је мртва, отворена му је стаза за пропаст и злочин. А Јелисавета? Како је она стрепела од овога страганога часа, како јој се он клео, да ће јој се тада наћи ! И место тога он сада вреба овде као дивља животиња, С крвавим мислима у дугаи, он, једини, коме се њена чиста душа једном повери ... Обузе га језа. „Али шта мари ? Тешилаца има оиа довољно — та ту је весели Леон, за кога веле да га потајно воли" — нека се сад он покаже. Он се насмеја гласно и презриво, и пошто је био на чисто, да му Ердмани не могу умаћи, ако их причека на путу, напусти дворницу. Када пође по тигаини месецем обасјапе ноћи, и у његовој души наста све већа и већа тишина, и када се на сребрнастој рудини понајлаК подиже бела кућа као мермерни надгробни камен, поче горко плакати. „Слини само, слини, стара жено", мрмљао је, удари коња, да звонцад јаче зазвонише. Звук њихов допре му до ушију као погребно звоњење свему доброме. У шуми, иза које се одвајао пут за Лоткајм, застаде, привеза коња за једно удаљено дебло и скиде звонцад, да

П » В А ТТ С К Р А