Нова искра

бТРАНА 316.

Н 0 В А

БРОЈ 10.

жарене чељусти прогуташе нове гомиле угљена... Лопата паде с лупњавом на земљу. „Пробудиће се у кући", мислио је он, уплашивши се за тренутак, „али нека их, нека!" настави он, „тиче се њихове среће, љихове будућности." Зујање постаде све јасније и јасније, намах га обузе жеља, те поче гласно звиждати. — „Ала то лепо звучи ! Да, ми се разумемо у свираље — ми смо жестоки свирачи, Сузо, — је ли?" Димљак избациваше силне облаке дима, који се као балдахин шираху под кровом, таласајући се и бујајући, као да бура продире кроз пукотине ... Кроз један се вентил зачу тихи пискави глас, и изби бели облачак паре, који се брзо помегаа с дрним димом .. . Пискаље би све јасније и јасније, све се даље помицала казаљка на манометру.... „Сад је настало време!" Задрхталом руком маши се ручице — ... један потез . .. један мах . .. и вртећи се, као гољен од духова, обртао се точак. „Ура — оживела је — оживела!" Сад нека чују, нека дођу! Његова рука повуче за вентил од парне пиштаљке, и јасно викну она у ноћ: „Оживела сам, оживела!" Тада он склони руке и промрмља тихо: „0 мајко, ово је ваљало још да доживиш". А како то рече, обузе га нешто као да је и ово узалудно, као да је и њему смрт за вратом и као да му виче: „Умрећеш, умрећеш — а ниси живео." „Још ми ваља радити," рече он влажних очију, „прво хоћу да видим да су сестре срећне — јер ако буду остале сироте, поступаће с њима неуљудно — прво хоћу да видим имање у пуном сјају, па онда нека дође". И као црни облаци у около, тако се гомилаху пред љеговим очима изнова године робовања, године отимања и бриге. Неиспавана лица почеше се појављивати укућани на вратима стаје, дођоше и сестре и припише се једна уз другу у овом диму и светлости од ватре, бледе у својим белим ноћњим хаљинама као две бледе руже на истој дршци. „Овде вам се спрема будућност, јаднице", промрмља он, поздрављајући их._ / Када до|е и мајстор, оде Павле у очеву собу^а овај га збуњено погледа. „Оче", рече он скромно, премда му је срце бујало од поноса, „локомобила је оправљена; чим попусти време, може почети рад на мочару." Стари рече: „Остави ме на миру!" и окрете се зиду. Када сутрадан ујутро извукогае локомобилу напоље, зачу се на прагу стаје необично праскав, јасан звук. „Има нешто под точковима", рече мајстор. Павле погледа. Ту нађе као гомилицу парчади, преломљену преко среде и спљоштену — Јелисаветину флауту. Горак осмејак пређе му преко лица, као да хоће да каже : „Ево сам ти жртвовао и последње своје, сад тек можеш бити задовољна, Бриго ?" Од тога му се дана чинило, као да је раскинута и последља веза између њега и Јелисавете. Он ју је изгубио, као своје снове, своје надање, своје достојанство, своје ја . .. Трком оде црна Суза на мочар. (ИАСТАВИЂК СК)

Летроград, 1900. Овом приликом хоћу да ти напишем коју о Србима и, ицЦатНк, о Русима.

Сад сам баш прочитао занимљиву књижицу (књигом је не смем назвати ни по количини ни по каквоћи) од некога Рада Јовановића, а под натписом Морало је бити. Писац је имао лепу намеру, да у причању љубавне и доста ниске интрижице Србина Константина Лазаревића у Петрограду — изнесе пред српскога читаоца слику руских нарави и карактеристику петроградског друштва које је он, Јовановић, као проучио. Лепа намера! Али ље је пуно и у самом паклу. Немци су једном измислили (поред мајмуна) веома занимљиву кљигу која је већ распрострта широм целе земље. Та је књига Косћћисћ иначе Велики Кувар, иоклон младим домаКицама. Она је изврсна и драгоцена нарочито због тога што се, по већ спремљеном рецепту, може зготовити какво хоћеш јело. А ево како то од прилике бива: узети десет делова воде, два дела соли, три дела зелени (кромпира, лука, першуна, спаргле), три дела масла, заклати кокошку, све то сложити у шерпењу, па оставити да два или три пута прокипи: добиће се изврсна супа, — од које бедни муж бежи из куће, а псетанце (јер и оно мора доћи на ред !), чим окваси њушчицу, дуго и очајно цичи и завија, да увек после тога, са подвијеним репом, обилази њему по злу познату шерпењу . . . По оваквом је рецепту скувана . .. пардон! написана и Радова прича. Ја нећу разматрати ни оцењивати књижевни таленат „младога" писца: не ћу због тога што, по мојему мишљењу, тог талента и нема. Не ћу се задржавати ни на садржају, јер је то, понављам, нузгредна шарена интрижица. Мене највише занима како је ова прича црпена из живота. Писац је позајмио веома простран рецепис из немачког „кохбуха". У његовој причи има нпр. тип „правог Великоруса, човека безначајних очију" ; ту је и „Малорускиња ватреног темперамента". У причи су изнесени сви сталежи: и професор, и активни државни саветник, и уметник, и књижевник, и музичар, и певачица. Ту су п представпици разних друштвених праваца : Западњаци, Славенофили, Народљаци. А као круна свега делују и два „ватрена јужљака", два брата Србина. Изостали су . само Марксисти, Ничејевци, Декаденти, официри, покућари и — куварице са облигатним блиским рођацима : натрогасцима! Ови нису ушли у причу, по свој прилици, само због тога што их нема ни у Тургењева којег је писац марл,иво читао. Па и све друго у овој „приповеци" такође је руско. Ето, јунаци у њој и вољно и невољно говоре рђаво француски (те је, ваљда због тога, писац био принуђен да то рјјаво и напигае), служе се „духовитим" изразима и граде нсте такве глупости. Врло је срећно и огатроумно запазио писац велики број лепих, али пропалих створења (сев с1атев) по Петроградским улицама (стр. 81.). Бзеговим подацима позавидео би многи и многи Дон Жуан са Невскога Проспекта. Писац такође зна где су палилулски ресторани у којима се може са лепгаом половином добро нахранити. (стр. 34-36). Зна он гата су и жестоки пирози са печуркама пз пекарнице Филипова (стр. 39). Исто тако добро познаје и вотку, и мезелуке, и кримско вино (код њега се мезетише и ракија на страницама 35., 40., 41., 43. и 44.). Изврсно је и баш духовито описао рускога кочијаша геврееИуе рускога сељака. Стр. 33.: „Извошчик! зазвуча соноран глас Константинов. За тили часак долетеше малене саонице, које тераше брадат мужик са грдном бундом и гаубаром на глави. Тпррр! заустави Рус чупаво кљусе и иовуче рукавом иреко поса: куда заповедате, Вагае Високоблагородије ? . . ." По мојему мигаљењу (нека ми писац опрости гато га саветујем) требало је ради јачине рускога колорита додати бар и ово: „После ових речи пзвади извошчик лојану свећу из своје бунде, заглаба је у уста, па је поче жватати и залевати квасном вотком"...