Нова искра

ВРО.Т 10.

да ћеш у тој кући читав свој век провести па и умрети.... Треба се мало и прогурати кроз живот.... Само, ти канда се ниси никад слагао с тим. Од како те знам, увек си био тако миран, малодушан, био си повучен, бежао си од друштва .... — Шта Кеш, упаде му Таура у реч, а глас му задрхта од узбуђења: и с&м сад видим да ми је младост нрошла и сувише монотоно. Од како знам за себе, непрестано сам живео под неким старачким назорима и принципима. Оно што се зове друштво и шта &е свет ре&и били су окови којима ме је нека сила спутавала, како ми се чини, још чим сам престао бити дететом. Ја сам увек имао неких обзира те на ово те на оно, што мије спречавало сваки живљи покрет. Страх ме је и да ти кажем: али ја се, чини ми се, нисам знао ни веселити као што су се веселили други младићи, као што су се веселили моји другови. Ах, кад се само сетим, колико сам пута баш и теби завидео, кад дођеш кући весео и расположен са какве шетње или забаве, и почнеш причати о кашзој, наравно, лепој девојци. Видиш, сећам се, да сам се тада више пута питао: „Шта је овоме Добри, њему су све девојке лепе ?" А знаш ли какве сам ре$лексије тада најчешће правио, и то у пркос томе, што сам ти, као што рекох, и завидео натвом сталном добром расположењу и твојој веселој природи ? ! .. Мислио сам, овај Добра ништа не ради, од њега неће ништа бити. Наравно за себе сам опет држао да веома много радим к,ад зарађујем петице. Па да сам бар тиме био задовољан, него нисам. Значи, да је ипак било нечега у мени што се бунило, зашто да и ја нисам као што сте били ви. Али сам био слаботиња, па нисам могао да се отмем оном свом урођеном страху од свега необичног, свега што се не дешава по неким сталним, утврђеним шаблонима и правилама.... Да ја урадим нешто што би ма из далека личило на какву ексцентричност ■— Боже сачувај ! Моја воља, дакле, била је стално сведена на минимум и радио сам само оно, за што су обично старији говорили: тако треба да раде добри младићи. А све је то, пријатељу, долазило само отуда, што сам био проста играчка оних неумитних закона што се зову наслеђе и атавизам. Верујеш ли ти, пријатељу, да су и мој отац и мој деда непрестано проводили један даи као други; да су у напред знали шта имају у известан сат извесног дана да раде. Једном речи: били су робови својих навика . ... И. видиш, баш с тога, што мислим о томе и долазим до неповољних резултата за себе, верујем, да ће доћи какав догађај који ће ме морати бацити некуд из овог мртвила, па или ће ме избацити на спруд где бих се обрео у сасвим новим приликама, или ће ме разбити о какву стену. — То јест: или ће те бацити у наручја каквој девојци, хтео си рећи, додаде Добра. — Ко зна, продужи Ђура : главно је да сам ја незадовољан својом младошћу, јер због тога, како самје провео, ето сам постао старац у својој двадесет четвртој години. — Па зато ти башја и говорим, додаде Добра: да оставиш све то, па да одеш куд у свет. Знаш како је: нови утисци, нови осећаји, нове мисли .... У то се врата од се^е отворише и уђе Мира да послужи госта. Чим је спази, Добра изненађен хтеде нешто да каже, али, пошто се, биће, присети нечему, само се накашља

и бојећи се да Ђура или она нису приметили љегово тренутно изненађење, мирним гласом додаде : — У свет, у свет треба да идеш, па би видео како би се после променио. Ти, брате, и не знаш овај свет, нити би се сутра умео у њему наћи, да ти отац није оставио од чега да живиш .... Знаш ли ти шга би било с тобом да си нешто остављен самоме себи ? ! . . Ти би умро од глади. Јест, јест, ти би морао од глади умрети. Ти немаш никаквог искуства. Верујсш да је сваки човек добар, да мисли само онако као што ти говори .... ТСо ти је ова девојка ? Запита га пошто Мира изиђе. — У служби је код мене, одговори Ђура. — Како у служби ? Твоја слушкиња ? — Јесте. — А знаш ли ко је она ? — Не знам, одговори Ђура, и зачуђено га погледа. Да је случајно ти не познајеш ? — Не познајем је, али знам која је . . . . Знаш ли болан, да су њу и нреко новина тражити ? — Истина ? ! Запита Ђура и осети како му се оМ једном нека хладноћа поче да свија око срца. Уплаши се да не чује што рђаво о њој. — 0, то ти је читава историја, продужи Добра. Она је ћерка једног капетана и има више година како се воли с једним официром. 0 томе они нису говорили, али ипак сав је свет знао да се њих двоје воле и да ће се узети Али пре неколико месеци он буде премештен, и у брзо после тога чу се, да се и оженио .... Шта је после тога било у њеној кући не зна се, тек пре једно два три месеца пуче глас по Н. да је капетаново кћери нестало. Тражили су је на све стране, трчали су и пријатељи и познаници ; слали су чак и људе коњанике ; држали су да се убила, да се удавила, тражили су је преко власти, ареко новина, — али све у залуд .... Ђура, који га је нетремице слушао, чисто се преобрази. Од једном, као да му нека копрена паде с очију. Тек тада јасно виде, колико је имао право кад је веровао, да Мира није обична девојка. И пошто је тако сазнао шта је био узрок њеном одласку од куће, њему, сентименталноме, представи се она у још лепшој светлости. Чинило му се, као да јој око главе види ореол и светитељски и мученички. „Како је тај догађај морао утицати на њу" мислио је. „Оставити све своје, па се без средстава кренути у свет. Утећи од куће само за то, да не би и даље била заједно с матером својом којој је, бее сумње, казала колико се њих двоје воле и како је он добар, племенит, пун карактера . .. . Јест. онаје морала само с тога утећи, што није могла да подноси толику срамоту. Јер, како је она схватала ту ствар, њој је морало изгледати, као да је до смрти понижена и да чак нема права ни да се правда... ." — Колико има како је код тебе ? запита га Добра. Он се трже. Није могао да скрије колико га је та вест потресла. — Већ је скоро два месеца. — Па зар ти ниси ништа приметио на њојзи ? Зар ниси видео, да није обична слушкиња, зар ти није изгледала сумњиво,? — Јесте, и витпе сам пута покушавао да дознам шта о њој, али узалуд .... Само, како је била добра и како се баба хвалила њоме, ја је нисам хтео више ни питати ; оставио сам је, а у себи сам мислио : ко зна,