Нова искра

СТРАНА 9 0.

НОВА

И С К Р А

БРОЈ 3.

тлост, и заронила лепу главу — болом зар и кајањем обузету — од које се само један део нежног нроФила види. Горе н десно, где не допиру тако зраци слабе свеће, иза које се јемачно и какав штит налази, види се једна женска нрилика, из царства духова. Лице јој утехом говори, а особито поглед, на прса је притисла рукама трнов венац, око главе је зесенкасти ореол, од којег се даље пружа љубичасти круг, и све се више губи у затворенијој боји, док најзад не прође са свим у мрку боју! . . .

свршиће СЕ

Гер. Н. Ивезић.

+ Др. Свехозар Милетић. " Од прошдог броја почели смо донооити из иера Г. проФ. Гершића уопомене и рефдексије о раду и животу + Др. Светозара Милетића. У њима ће читадац наћи и више и боље написано о раду и живогу + Милетића него што би иначе на овом месту нашао. С тога, доносећи у овом броју лик ведикога нокојника, упућујемо читаоце на Г. Гер.пићев рад. Гроф. Лав Миколајеви!. Толстој (слик ао И. Рјеаин). Од како је руска црква искључила из свог крида овог ведиког мислиоца и романсијера, име Лава Никодајевића Толстоја продетедо је широм света, те ваљда и нема интелигентног човека који о његову животу и раду нцје ништа чуо иди читао. Дневна и повремена гатампа тодико у најновије време писаху о Тодстоју, да нам је немогућно ишта опширније иди непознатије о њему донети на овом месту. Место тога ми ћемо ускоро изнети пред евоје читаоце један од Тодстојевих радова о религији, из којег ће се најбоље дознати његове мисди које му донесоше чак и искључење из велике правосдавне цркве. За сад износимо само његов дик, производ кичице генијадног руског уметника И. Рјеаина. Фрањо Прешерен, словеначки иесник (вајао Алојзије Гатл). 0 стогодишњици овог генијадног словеначког песника искрено је учествовада и Српска Књига, која се увек радовала и радује свему добром и великом у браће Сдовена. И ако је о песниковој стогодишњици бидо у српској штампи одзива о Нрешерну, не знамо да је игде био и његов дик. Ту дужност извршује сада Пова Искра шаљући духу ведиког песника искрено Слава ти! Вукпјло Н. Божовић, ирота и кнез Колашински. Уз Ибар, с обе стране од арнаутоких оеда Чабре и Кошутова, па до села Рибарића, пружа се окодина Колашин, која броји 4 2 седа са више од 500 домова све самих Срба. Почевши од сеобе под Чарнојевићем, све су околине око Пећи и Косова мање више насељене и Арнаутима, а Кодашин је до данас од тога био поштеђен, те је у њему живаљ само српски. Кодашин има овоју унутрашњу самоуправу на форму нахија у Србији под кнезовима пре осдобођења. Од Косова па до данас Колашин је био најсдободнији крај у Старој Србији, и Колашинци се овакад поносе тиме и својом, тако рећи, самоуправом, а поносе и многпм својим кнезовима који умедоше бранити народ од угњетача и управљати њиме без икаких писаних закона, на основу традиционадног права које је прелазидо с кодена на кодено. Кодашински кнезови свакад оу добијади берате од Сулгана и имали су права носити оружје и судедовати чак и у суђењима код кадије. Они су сами разрезивади данак и купиди га од народа. Турчин, дакде, није могао баратати по њему, као што је имао обичај то да чини но другим окодинама, и то је чак био као услов између кнезова и турских вдасти. Колашин је подељен на четири кнежевине, на чеду којих стоји по један кнез који има под собом по десет кметова. А над свима је главни кнез, коме су они подчињени као погдавару. Кнежине су ове: Радић-пољска, Брњачка, Бупска и Црепуљока. Гдавни је кнез обично и кнез Радић-Пољски. Данашњи је главни кнез, кнез Колашински, протојерој Вук (Вукајло) Н. Божовић, син најзнатнијег кнеза Кодашинског: Неше Божовића, који је био кнез пуних 25 година. Вук Божовић рођен је 23. априла 18 60. год. у селу Придворици у Колашину. До 1872. био је у Вучитрну, Новом Па-

зару, Сјеници и Пљевљима, где му је отац плаћао нарочитог учитеља који га је учио мало више него остале у основној школи. По свршетку тога образовања (а то је тада у Старој Србији било највише) помагао је оцу и у народним и у домаћим пословима. Био је врло бујан и слободан, да је напослетку на се навукао мржњу свих окодних Турака и Арнаута, па је чак имао и неких сукоба у Н. Назару и Пећи, из којих је срећно испливао. Напослетку га Арнаути толико омрзоше, да је морао седети вазда код куће, али пошто га ни ту не оставише на миру, његов отац, кнез Неша, намиоди да му отпаше оружје па да га запопи. Оцу јо био безусловно покоран, али овај му то није смео ни саонштити, познавајући његову бујну нарав, него оде у Вучитрн Митрополиту Медентију, те се с овим договори и позове га. Оп готово није ни знао за шта га зову, док му није Медентије саопштио рекавши, да је то вол,а његова оца. Вук, коме тада беше деветнаест година, пристане готово преко воље, јер мишљаше да је за оружје достојнији, и тако буде рукоподожен у цркви Вучитрнској 12. августа за ђакона, а 16. тог месеца за свештеника. За пуне две године парохију, по очевој жељи, није имао него је за то време пробавио у патријаршији, Дечанима , у Вучитрну код владике и по другим местима, само да би га већ једном 'Гурци заборавиди. Но ипак је носио оружје и јахао најбоље коње са фином турском спремом. Био је врдо весео, но при том и као млад — примеран попа. Отац га је вазда заклањао да се не истиче, али од 1 890. г. пошто је био већ остарио, почео га је овај у свима кнежевским пословима замењивати с успехом, и седи старина са задовољством је пратио његов рад и нотпуно се на њега и осдонио. Од ове године ое и датира прави рад проте Вукајда на народној сгвари, јер је те године и школу отворио у Дубоком Потоку и манастир у истом меоту уредио. У то време и саме су се околности биле тако стекде, да се његова онага могла измерити. Кодашин је до 1882. био саотавни део Вучитрнске казе, која је свагда умеда да цеии његова традицнјом освештана права, ади те године га Дервиш Паша даде Митровици преко воље Кодашинаца, ага и бегова Вучитрнских. Митровачка вдаот није хтела да чује за пређашње установе у њему, и никако није могла допуотити да јој кнез доноои данак, него је почела слати своје чиновнике који су махом били највећи здиковци. Насиља од оваквих Турака и Арнаута натерају Колашин да мало озбиљније промисли о себи. Стари кнез једнога дана са свога чардачића објави, да Кодашин више неће бити под Митровицом, на што га је већ млади киез, уз прииомоћ остадих кнезова, и прииремио. Нрота Вукајло је одмах оа остала три кнеза и неколико умешнијих Срба вратио чиновнике 1. марта 1 894. године, који су биди дошди да разрезују ђумруке и норезу. Кајмакам са меџдизом изашао је у Колашин до старога кнеза да се распита о том немидом догађају, и отарина му је одговорио, да то његов син и народ хоће, а да им он не сме нп поменуги о пекаквом миру. Одмах је јављено у Цариград, да је Кодагаин тражио сједињење с Вучитрном и посде дуге и дуге борбе, Цариград је Митровици наредио да дигне руке од Колашина, а овај је стављен привремено под Приштину, која зпа да поштује права Кодашину, која је уживао од Косова. Дакде, Колашин се отргао испод Мигровице, али ипак стари кнез није дочекао да види своју замисао извршену, јер умре октобра 1896. године, рекавши: (| Сине, аманет ти Колашин!" Тада је, 21. новембра, изабран и признат од народа свештеник Вукајло Божовић за кнеза Колашинског и чува аманет свога оца, непреотано одбијајући све нападе на Колашин који су уочили и вдасти и Арнаути. Поред подмићивања и наговарања митровачке власти, кнез кодашински ипак носи данак у Нриштину, што му и гуслар Колашински признаје иенлјући : «А виде су Вука одњивиле, У Бериму криду високоме, те подави змије митровачке, царски данак у Приштину носи, Колашине, па се не поноси!" Прота је Вукајдо чврста карактера, веома озбиљан, храбар и ватреи Србин. Арнаути су га гађали, али је свакад био добре среће. Не иде без оружја никуд, а и вдаст му то не брани, иремда га сувише мрзи. Свој Кодашин води преко мере, а народ му је послушан па га води и високо цени. Њиме се и дете Коадшинско поноси. Арнаути га цене као оддична витез-јунака,