Нова искра

ВРОЈ 3.

СТРАНА 91.

и за њих је његова појава врло импозантна. Они га друкчије и не зову него «Краљи Колашинит.» Поред оваквих патриотских врдина, кнез Вукајдо је и оддичан овештеник у Призренокој епархуји. Са страхопоштовањем и највећом преданошћу и тачношћу врши ове свештеничке дужности, и служи као најбољи пример побожноети у своме крају. Та особина није могла бити не запажена и од стране његова црквеног погдавара. За ревносну овештеничку сдужбу он је најпре 1899. године постављен за намесника; 1899. године Виоокопреосвећени Митроподит Призренски покојни Дионисије произвео га је за протојереја. Прота Вукајдо је и одличан домаћин. Он је отарешина задруге у којој је преко 3 0 душа. У овој задрузи влада необичан ред и синовља посдушност. Кнежева је кућа широм за овакога отворена, те ое о његову гостоприиству на дадеко прича. Нема дана да његова нарочита кућа и софра за госте није без кога путника, госта и пријатеља. Тамо на Косову, у Кодашину, вдада право српско гостопримство. Од порода има двадесетогодишњег оина, који је свршио призренску Богословију и наследио све очеве врлине, и две неудате кћсри. Приказујући Србина свештеника са оводиким врлинама и заслугама, ми му жедимо дуг живот и ов&ку срећу за бољитак наше браће и његових Колашинаца, којима је он сада гдавни кнез. Живео ! Водопад код града Јајца у Восни (сдикао кнез А. Дабиша). — У 9. бр. Нове Искре за год. 1899. донесоомо фотогр. снимак овог величанственог водопада. Сад га износимо пред своје читаоце по ручпом снимку кнеза А. Дабише, дакле као чисто уметнички рад. Положај града види се и на слици, а вода из реке Пливе изручује се у Врбас у 7— 8 слапова са висине од 3 0 метара. В,игина неемл (сликао Ф. Штрајт). О циганима и њиховим песмама Шапчании пева: Наша срећа шарена, Наши златни дани Разлежу се живахно На наших ћеманих; Јер ми деца природе, Песници смо стари: Коме нису невади Весели чергари ? Гуди, гуди, гудадо, Поврх танких жица! Нека лете песмице Као јато птица ! Како се мади Фирга спрема да ту песму о оеби запева из пуних груди, показује наша слика. Пољски нлеми}, (оликао Рембрант). — Рембрант Харменсзон ван Рајн (Куп), генијални холандски сдикар (рођен 15. јула 1606. или 1607. г.), познат је широм света. Доцније ћемо, у нарочитом чланку, ошпирније говорити о њему, а за сад износимо само пред своје читаоце његов рад, који се находи у Петроградском Еремитажу, познат под именом Пољски илемић. И ако је тешко по слици у једном тону примити правилне утиске и нознати уметников манир, ипак се по јаким сенкама и јакој местимичној светлости, које се на овој слици могу лако запазити, одмах у ноколико види оликарев начин предотављања

који је познат под именом Рембрантски. У нас се у Рембранта много угледао пок. Ђура Јакпшћ. Српкиње из Солунског Вилајета (по ФОтограФији). Како је лепа кита ових наших сестара! Са најјужнијих граница нашег народа шаљу српске поздраве браћи и сестрама својим, упиру своје миле очи у слободну браћу своју, а из тих очију јасно се читају њихове жеље и њихове наде. Ведико српско коло не би било потпуно без њих, а са њима је и депше и веселије и — значајније. Та оне су чуварке најотарије успомене од српског досељења, оне оу чуварке Србице —- првога града што га Срби подигоше на. Балканском Полуострву. Харемска лепотица (сликао Г. Коста). —■ Како сликари већином замишљају харемске лепотице показује, и ова слика. Да ли су баш овакве, тешко је погодити, јер су ретки омртни који смеју завирити у овај свет. — Наша поштована сарадница Госпођа Јелена посетила је у Цариграду, разгледада и примида утиске овог издвојеног света у овету, па оад од ње очекујемо да иама Србима каже како је у њему. А да ће она то и умети, доказ су њезина Нишка Писма. Марково Кале код Врањо (сликао проф. В. Тителбах). Изнад Врање уздижу се висови Крстиловица и Плачевица. У те-

В. ТИТЕЛБАХ.

МАРКОВО КАЛЕ КОД ВРАЊЕ. снац који ове висове. раставља, углавила се Дреновачка планина, а на њезину врху находе се живопионе развалине једнох^а градића, који народ зове Марково Кале. Стена, на којој је градић, спушта се према Крстиловици осеком од сто и внше метара, у Врањицу. Од градића, који је затварао продаз овим теснацима, и данао се одржало једно доста високо платно и кула мотриља, испод које је пролазио у отену усечени пут. Погдед са ових развалина на Врању и долину Моравску неисказано је леп. (Карић: (( Србија», стр. 7 3 6.)