Нова искра

БРОЈ 3.

Н О В А И

С К Р А

СТРАНА 93.

платине. Проналазак ФосФорних палидрваца, која се пале трењем, приписује се немачком хемичару Камереру (1 833.), који тамноваше неко време у тврђави Хоенаопергу, као подитички сужањ. Услед отровности ФосФора искрсоше децније (1848.) т. зв. антиФосФорне жижице, камо се убрајају и шведске жижице; индустрија ових последњих потекла је од Лундстрема из Јенкепинга. Историја огњила и палила, то је историја људскога духа који се рвао са природом ради светлости, тог небесног да-ра. Раздраган бдаготворним огњем сунца, преплашен блеском небесне муње и грома, загрејан тихим огњем домаћим, првобитни човек замишљао је силу божанску у тим појавама природним, и тако се разви обожавање огња, сунца — сабејизам. По Риг-Веди. светој књизи старих Инда, Агни (Огни — Огњен) беше бог ватре, вечито млади син и посредник пзмеђу неба и земље. Многи наши народни обичаји, предања, песме и приче воде своје порекло од старих индиских митова из доба ведичнога; такви су обичаји око бадњака, одалије (падалије) о младенцима, песме и приче о огњеним змајевима («3мај Огњани Вуче»), чудотворним змијама, песме о Огњеној Марији. стародавни обичај вађења ({ живога огња" (Нодидо). Индиски свештеници, брамини, извијаху ватру за редигиозне сврхе трењем два дрвета, од којих се горњи штап за вртење зваше «праманта 8 . Са овим је називом у присној везпг име грчког титана Прометеја, о коме вели прича, да је украо ватру о неба и подарио првом човеку. Као оотатак кудта ватре може се сматрати кад дапашњи Рус носи што више пепела и некодико камена са старог огњишта у нову кућу, верујући да то доноси срећу (Рацед). Да није сличног порекла и обред „светога огња» у цркви Светога Гроба у Јерус-алиму? Из култа ватре ноникла је, вероватно, и хе мија, та некада тајанствена вештина старих Миоираца. Хемија је чедо ватре која мења оуштину тела. Не само адхемичари прошлих векова. који тражаху (( камен мудрости«, „едиксир живота", него и данашњи хемичари упућени оу на помоћ ватре. Паука о разлагању молекила у атоме и поновном сдагању њихову — теоно је везана за ватру; ова је пругдо свекодиких анадиза и оинтеза хемиских. На пламену ватре пречишћени су и погдеди на хемиску природу ствари. Стари једински фидософи сматраху ватру као пратвар, елеменат, као год и ваздух, воду и земљу. Хемичари доцнијих векова претпостављаху да тела при горењу одвајају, губе нешто од своје суштиие; овај горљиви саставак тела Штал (1660.—1734.) назва флогистоном . Теорију Флогистона обори крајем 18. века Лавоазје, творац новије хемије.Са теразијама у руци, Лавоазије доказа, да се материја не да поништити, да се при горењу тела једине, опајају оа кисеоником, једним оаотавком ваздуха; да ваздух подржава горење, као год и дисање, својим кисеоником, коме с тога Лавоазје даде име (( аЈг уЦаР (животни ваздух). На појавама ватре — ове (( разуздане кћери нарави" запаљена је и дуча научне хемије; тиме доби сидан полет и данашња хемиска индустрија која све већма ујемчава победу човечју над слепим силама природним. П. М. Или1,.

Др. Љубомир Недић, Новији Сриски Писци. Критичке Расараве. Београд 1901. Ова друга збирка критичких расправа г. Недића ночињс једном расправом о Књижевној Критицп, у којој је г. Недић, по својим влаотитим речима, хтео «изнети своју иоповест као критичар. в Г. Недић је ту покушао да нам објасни свој манир у књижевној критици, и у иото време да нам изложи раздоге због којих је баш тај манир изабрао, а не неки други. Он нам признаје да је и он од оних критичара које пиоац интересује више него књига. Читајући једну књигу, он се отара да створи себи сдику оног човека који ју је напис.ао, и који је морао оставити у њој отисак своје личнооти. Књига му сдужи као документ за познавање пиоца, и за то његове критичке расправе нису тодико анализе иојединих књижевних дела, колико оу портрети појединих књижевника. Ако би требало окарактерисати једном речи г. Недића као критичара, онда би бидо најбоље рећи за љега, да је то у књизкевној критици један портретист.

Кад се он тако схвати, онда постају јасне многе, да не кажемо све, особине његове критике. Сваком је падо у очи да се г. Недић, говорећи о једном пиоцу, не зауставља баш увек на оним његовим делима која важе за најбоља, и, сувише, да из тих деда не бира баш увек оне наводе који оу најлепши. Њему је тако замерано што се, у својој расправи о Змају, није дотицао Ђулића увелака, и то се онда објашњавало његовим личним нерасподожењем према овом пеонику. Ми држимо да то није отајадо ни у каквој вези с његовим дичним нерасподожењем (баш ако је овога и бидо), него да је отајадо у вези с његовом методом. Јер, ако би ое могло и претпоотавити да г. Недић не мари Змаја, не може се претпоставити да он не мари Шапчанина. Међу тим, ето, где се, и код Шапчанина, он најдуже бави Хомољском Аеиотицом, која је једна од његових слабијих приповедака, докле Сањала, који лако може бити најбоље Шапчаниново дедо, тек узгред помиње. Као сваки критичар коме је главно да оастави себи слику пишчеву, г. Недић је приморан да се зауотавља на оним делима једног писца која оу најкарактериотичнија. Да ли оу пак његова најбоља деда, у иото време, и најкарактеристичнија ? У мадо те не би требадо рећи обрнуто. Извесно је на пр. да онај ко хоће да позна правог Ига, треба пре да чита Јаднике него Богородичину Цркву, а пре Деведесе.т трећу него Јаднике. Иди онај ко хоће да. позна правог Лазу Коотића, треба пре да чита Максима Црнојевића, него Перу Сегединца. И кад је већ реч о овом пеонику, треба додати да он, међу својим песмама, нема ниједне која Ои била савршенија од Минадира; међутим, баш за ту песму, кад не бисмо знали да је од њега, најтеже бисмо погодиди да је његова. Од куда то додази? Проото од туда гато се човек, у књижевности као и у обичном животу, цоказује какав је, не онда док вдада собом, него тек онда кад се заборави, кад изгуби меру, кад падне у ону крајносг на коју је својим темпераментом упућен. Његове нам особине постају јаоније кад их видимо у једном претераном обдику, и за то се не треба чудити што ни г. Недић не бира примере из појединих писаца по оним начедима по којима се антологије саставља,ју. Запажено је такође, па је за то и замерано г. Недићу, да он не води рачуна о времену оред кога је један писац живео. Он одваја писца од његове историјске средине. Он га посматра узетог самог за оебе. Ту оскудицу историјског едемента у својим критичким расправама, г. Недић објашњује тиме, шго је он, у највише сдучајева, имао да говори о сувременицима који још нису прешли у историју. Како ће он ценити објективно утицај који је њихово време имадо на њих, кад сам није у стању оодободити се тога утицаја, пошто заједно с њима припада истом времену? Ма да су ови разлози оаовим довољни, ми ипак претпостављамо да г. Недић не би био иотраживао везу између писца и његове историјске средине, баш да му је то и било могућно. Он то не би чинио из простог раздога, што то не би одговарадо оном маниру који је он себи изабрао у књижевној критици. Њега, као једног портретиста, највише занима оно што је код једног пиоца лично, што је особено, чиме се он одваја од својих савременика. Да ли би он могао баш то код њега истаћи, кад би узео да г^, тумачи друштвом које га је произвело? Зар не би у том одучају морао иотицати баш оно што је тај писац имао заједничко са људима свога доба? Ако је бидо једног кригичара са свима својствима која су потребна једном великом портретиоту, то је без сумње био Француски критичар Иподит Тен. Ипак зато, у својој Енглеској Књижевности, Тен је, описујући сувише савеоно пишчеву оредину, чеото учинио то, да се пишчева дичност у тој средини изгуби. Код њега, често, сви писци једног доба диче један на другог као варианте истог типа. Пошто смо прочитади његову расправу о дорду Бајрону, ми знамо какав је био један енгдеоки диричар почетком XIX века; ми не знамо какав је био лорд Бајрон, и нарочито не знамо чиме ое он разликовао од других енглеоких диричара XIX века, од Шедија, од Китса, од Кодриџа. То нас опомиње на оне портрете, на којима ое више пажње обратидо на одедо и на задеђе, него на дице. Г. Недић, на против, опомиње оа својим расправама на оне друге портрете, на којима је само лице осветљено, а све остало остављено у сенци. Као год што с једне стране истиче само Физиономију пишчеву, тако с друге стране, нб, тој физиономији , г. Недић истиче само две три црте које се њему чине главне. Он држи да те глаине црте резумују целу Физиономију, и да је с тога дохољио