Нова искра

СТРА11А 68.

11 0 В А И С К Р А

БРОЈ 3.

—• Да ви га изнесем. Изнесе га; а онија гледају и: — Е, неје требало овакој, ама човек... Згрешија је, људи смо... Куде је, аџијо, онај на твоју снају? Татко ич ништо не збори. Појде за снајин си черкез а под њега дори земља тутњи. Однесе га. Дор су Шишко Коста и Ђорђе Ћурчија заглеђували снајин ми черкез, Дора Митичин си је украја онај мој, па га однеја у Ђошини. К'д да оставу снајин ми черкез, привикагае онија двојица, божном чудејећи се: — Куде си је други черкез? Камо га Дора? — Па ли, вика татко, оће да иродавате башчованџије краставице и симиџије симити ? К'да сам ја бија у теја ваше године, ви још несте били... Туј ништо јако, јако бесрамно рече, па тике звекну: — Сиктер сизи, домузлар, бре! — па ги доФати за рамо та кроз сокакња врата — на сокак... И једнаг тури чивију! А ја к'д видо из Сарачану што би, и да од моје венчање виће нема ич ништо, узе да плачем, да се туцам, да римам, зборејећи на другарице ми, што барабар сас мене плачу: — Леле мене, остадо ои пред свет у посмешу! А другарице ми плачу, а тешу ме: — Ћути, Маријо! ћути си, блага ни сестрице. Бог је добар. Он ће си дад§ та ће си се лошо на добро обрне. Дор татко не Фати онија за рамо, још сам се мрвка надала, а т'г... Девојчики ме тешу, а мене ми јоште по жално дојде, па узе још повише да римам и па да вијем, а татко зар чу, та вика из обор на нану ми: — Аџике! Кажи Марије да не плаче, јербо нема за што да плаче. Нак се смеје, нак поје, нак се весели сас девојчики: ја ћу гу дадем на боље место. Отворише се на сарачану врата. Како шикер, како варен ошав што га ручамо по руч'к. и по вечеру, такој си беше блага нана ми. Како бубица, како бело јагњенце од пролет, такој си је била кротка мајка ми. Узе, јадна, да ме теши, да ме моли да ћутим а и сама плаче; а ја оћу да гу послушам, а не могу, јербо : ем сам остала у посмешу, ем сам загубила оној за што ме беше мило, мило, мило... А Ђоша пак к'д је видеја што напраји татко ми, дигаја се сас онија тројицу мужи, друсто на сина му, та у Господина: — Аман ! заман ! Господине ! Даја сам нишан на аџиКостадиново девојче јоште у меснице, у редовату недељу; спраија сам за свадбу с'га све, а аџи-Костадин не ми дава девојче си: остадомо у посмешу и ја и мој син Димитрије. Ш' ћу, Господине ! аман ! заман ! А Господин: — Викајте аџи-Костадина да га питам заш' не дава девојче. Викнуше татка ми. Отиде једнаг. Господии пита: — Заш' не даваш, аџијо, девојче, к'да си је под нишан за Димитрија Ђошинога одамно? А татко ми: —■ Ете, ш' ћу да прајим, Господине ? ,. . Неће си девојче. Господин пак: — Иди, аџијо , та доведи девојче: да га питам заш' неће.

— Како ћу да га доведем, Господине, к'да неје дом'? Нема ми га девојче нигде. У Евреји ли је, у Турци ли је — нема га!... Ама и да га има, заш' ? Нема вољу за Димитрија, па тој... Ђоша, слушајећи, рекнуја му да л'же. Туј ти се ®атили, напрајили једну кавгу, мани се! А ја истина несам била дом': татко ми, к'да га викнуше у Госнодина, рече та ме сакуташе у комшилак. Имајећи стра' да га Господин никако не обрне, сас Ђошу не помири, неје казаја при Господина ни за ђирит ни за лук ни за черкез, ного узеја да л'же дек божном ја нећу, немам вољу за бећара. Излагаја га, јербо је чуја дек Господин не дава да се узимају зориле. Онаг се обрнуја Ђоша та на Господина: — Овој се, Господине, онодило и докарало на лошо. Ете к'да аџи-Костадин овакој напраји, што ћу ја с'га? У кућумије: бре спрема, бре ћеменчеџије, бре ашчике, бре глумац... Да прошћаваш, Господине, сас онолико месо, што ми је у кућу, — ш' ћу? Господин се мало помислеја, па тике: — Тражи наћас другу девојку, па си гу венчај ујутру за Димитрија. Од мене ти на сина благосов ! Искочили на сокак и узели да збору коју ће си тражу. А Дора: — Ја познавам једно девојче овде близо: убавачко је, кротачко, мани се! Татко гу је аџи-Настасијин комшија, Јован Кршено Чело. Ђоша си пак неје нашаја ману на девојче. И како данајде? Чорбаџиске не би могаја да добије такој... Нака ти с'г прича аџи-Настасија. — Немам, ете, млого, — рече старица. — Димитрије ми је з'лвић бија, та сам спрема њигову свадбу у таткови му била. Дојде Ђоша сас онија дом'... Зборимо за Таску, девојче на Кршено Чело... А па што беше тој девојче! Комшиско ми. Дајма је у мене, а мене ме жал, жал: к'да си на моји девојчики прајим аљине, а оно, јадно, преглеђује... Ја си му купим овој, оној... Шал ме : да не преглеђује реко један дан на з'лву ми, Ђошиницу: — „Узни си, дадо, Таску за Димитрија." А она та на мене: — »Тој си ми с'г рекнула, аџијо, 6 па више немој. Шашава ли сам да ми је пријетељ Кршено Чело ? (с » Ја пак на њума: »Заш', дадо? Ако му наодиш ману, наодиш му салте једну: што си је сирома човбк. А девојче му је боље од млоги чорбаџиски девојчики.« Не ми је дала више да зборим расрди се. А што беше Ђошиница: на свакога ће си најде ману... И Ђоша такав... На тај Маријин черкез ни вез, каплама за нешто није.., Ђошиница турила у бошчу ем ђирит сапун, ем цигански пештимаљ. Лоши бе'у, ама једпо што је чуја аџи-Костадин за њи, тој си је било л'жа; јербо кол'ко ники да је бија лош, па је чуваја своју веру: чуваја гу је повише од све, две ми очи!... К'д тај ноћ и Ђошиница: -— »Аман, аџијо! Иди и ти сас мужи у Кршено Чело: збори, моли... Туго, туго! да ми не остане Димитрије у посмешу... Сас оволико месо што ни је у кућу—• ш' ћемо?..." Отидомо. Дора Митичин прекачи се преко дувар на Кршено Чело баш пред петли појање. Прекачи се, па га нема, нема да отворн. Јадан, паднуја, утепаја се. К'д извади чивију, ми сви та у обор, па т'г уземо да чукамо у врата на Кршено Чело. Он отутке пита који је. Ми се одовутке гласимо. Отвори, и зачуди се к'д виде мене. — »Што има, аџи - Настасијо ? сс »Оћеш, Јоване,

6 Коју зову аџија значи да је ишда на хаџилук; а аџика зову ону чији је муж аџија.