Нова искра

ВРОЈ 3.

И О В А И С К Р А

СТРАНА 69.

да си дадеш Таоку, девојче ти за Димитрија Ђошинога?® —• »Што збориш, аџи-Настасијо?" Ја па каза. — »Какав Диммтрије к'да си је за њег' под нишан аџи-Костадиново девојче? И аџија ме виће викаја на свадбу." Ми туј приказамо што напрајише пријетељи, а Јован, сирома човбк, узе та си даде девојче. Мужи, што бе'у сас мене дошли, отидоше, а ја отрча кроз капиџик дом' та си узе моју боју. Једна гу тура боју, а мен| ме жал, жал што овој работимо без Кеменчеџије, та скидо од полицу једну тепеију, и у њума узе да чукам како у дајире... Чукам, чукам и појем песму што си је за боју... Измимо гу, избањамо гу... Жал ме, сиротињка... Собајле гу венчагпе сас Димитрија Ђошинога... —- Венчали се, туго, они, а јааа! Како је било на Димитрија, не знам, а на мене како беше пантим како да је било јучерке. Собајле дооду родови, пријетељи, кумашини, а у нас тајнооо, како на Распети Петак!... Утишило се како у поље лете кад опече звезда, опече, па се тике скута, земљу загрну црни облаци оди све стране а огањ и оморина толико, да си издане човек, ветар нак нема га ич, та се знојиш и Фрљаш једну по једну аљину, собуваш чарапе, ете ако су ти на ноге, а ч'с по ч'с поглеђујеш у небо, Фати те ники стра, да Бог сачува: салте чекаш к'да ће си муње, тресак... ууу!... Ете такој беше у нас. Мене ми се јоште видеше никако глуво како око половин ноћ! Не ги има ћеменчеџије како онија три дни; несу девојчики око мене како што бе'у ; салте татко оди по обор и причекује црнич'чки моји сватови. Причекује ги и ђојем се смеје, уводи ги у собу та ги се "предаде ракија, шикерлеме и каФа, а они узимају не помињајећи ни Ђошу ни сина му ни моје пусто венчање; јербо нана ми испратила једну две старке чак на сокак, та како кога опазу што ће при нас, такој му прикажу по николико усујле. Ники су, пак, безбели, знали што ће ее Димитрије венча сас девојче на Јована Кршено Чело, а не сас мене, ама свет: ћеФ му је да дојде^ да види како смо, што прајимо, знајеш, да овлајише. Ја пак не искачам. Легнула сам, онакој сас све шивети, на један скалапен килим, што требаше да је у мојега Димитрија једнаг по моје венчање, барабар сас чеиз ми, поклопила сам се на јестак, што га навезо од како сам под нишан, спремајећи га за Димитрија, па римам. Срце ми стојеше исто како обрано лојзе... а, туго! Видеше ми се како да ми је умреја татко, мајка... како, чуваја Бог, сви да су ни помрели, па мене оставили на овај свет самач'чку!... Па тике ми се учини дек овој неје иотина, погледа у венчан Фуетан што виси на чивилак: „С'г ће си дојду да ме воду да ме венчају за Димитрија: ајде да се спраљам за цркву." Помисле и рипну, појдо пакуде врата од сарачану, и а, да отворим врата, па тике ми се врну памет у главу, а у срце ми улезе опет жал, голем жал, ја се поклопи па на онај јестак, и узе да римам. До икиндију не тури у уста ич ништо. Завалија нана моли ме да ручам, кани ме — наФиле. Донесе ми пуну калајлију сутлију: јок, не мога. У слунце заод излего на мала врата у башчу. Туго! туго ! како ми па у башчу беше ! У башчу ме Фати поголем жал, но у одају. А како јадну да ме не Фати, к'да ми мене туј искачеше пред очи Димитрије. Погледам ли у цвеће, у ошав, у осмалаци, у све ништо — слузе ми појду. Куде сам год од меснице, и преко лето гледала по башчу, одејећи, седејећи и работејећи — све сам за Димитрија мислела. К'да сам гледала

по сливе редом, мислела сам: »Да ли да му пратим од њи једну марамку?" Ако за јабуке, такој ; ако за крушке, такој; ако за праске, па такој. А к'да сам пак врзувала у кесе красну пловдину и кад'н-пармак ' сама сам зборила: »Овој ће си је на гижу берем до Божић, па које си је најблаго и најубаво, нака га изручка зет на татка ми, мој Димитраћ." У овуј сам багачу Димитрију појала, у њума сам се, мислејећи за њега, радувала... Несам могала више, ст'мни ми се: плачећим и трчећим појдо у собу куд легамо, тике ники та на сокакња врата: чук! чук! Татко ми је у обор, бос на папуче, горе је салте на једну басмену антерију, доле на човане чешире, без потколенке, без појас, на главу му бел келепош... онакој како к'да си је човек дом'. Чучнуја при један присад, па ништо ч'чка сас чикијицу око њега; лева му се веђа диза, уста мрдају, кој знаје, ништо збори, мисли. К'д чу чукање, он скоро та за, чивију. Отвори врата: у обор улезе кир-Тодорча. Чинише здраво ншво па узеше да се гледају, никако се, не знам, чудно гледају. Тај кир-Тодорча како татко ми, у теја године, салте што му коса побела. Чело му, ете, никако малечко, а нос голем, па модар како патлиџан; мустаћи си је изгризаја та штрчу тике мрвка над усницу т'нацку и модру; очи му пак ситачке, зелене како у мачора, па салте видру. И он се бричеше, како и татко ми, а носеше се како други старци Нишлије, максуз онија који су потако. Дајма је на човане чешире сас голем тур; горе на шарену антерију, у делници басмену, у недељски и добри дни гизију, озгор на Фермене ели ћурче; с'г беше на џубе. Ника/Дми ништо овај кир-Тодорча не беше учинија, а ништо га мрзешем, мрзешем га јоште к'да сам била чучка. 8 К'д дојде у нас сас гости, друсто му, на Божић ели Велиг-дан, па ме викне да ми даде десет паре ели испод нојас јабуку, ники ора, ништо такој, а ја узнем та кутам главу у нанину ми антерију, салте да ме не гледа... од њигови ме очи беше и стра. И т'га при вечер к'д га кроз пенџер видо, ја се дори устресо. А сам Господ знаје заш' се устресо. Рече татку ми честито, и каза што неје могаја попре : од зору је, вика, у лојзе, па с'га се отутке врћа. Вика честито, шушка и узе та трепка, трепка, чека одговор од татка ми за честитање. — Иди та кажи честито на Ђошу, не на мене, вика татко ми, и узе ништо кротко, кротко да збори, не разбра ич ништо. К'да се татко ућута, кир-Тодорча тике зажми и устури главу, мрвка па затури Фес чак на шију, како да му на чело и теме тежи; притресоше му се и собраше онеја њигове т'нацке уснице, а он узе да чука сас бастун у калдрму и да отеза: — Полеееј... жив ти Бог! Кррршено Чееело!... Јааа!... К'д нопреее!... Полеј, Бога тиии!... Отеза, чуди се ништо, чуди, а у татка ми не гледа. Татко га сврћа, вика га под осмалаци на по једну чашку две ракију лимонију, јербо таман си је време за ракију, а он јок, неће, има, вика, дом работу. Једнаг излезе из обор дори спотурајући се. »Заш' се чуди ништо за Кршено Чело?« мислешем. Јербо ја несам онаг знала шго се Димитрије виће венчаја сас девојче на аџи-Настасијнога кириџију. Јооок. Ништо не бешем чула за њигово венчање; моји су скутали од мене. А да сам онај дан чула, кој знаје, умрела би, утепала би се. Пројде гоџа, па т'г чу. Полако, полако — дор ми казаше. 1 Кадунин прот (бело грожђе, дугуљастих зрна). 8 Мала.